Stražilovo

1051

СТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1052

Л И С Т А Н.

МЕДВЕД И ЧОВЈЕК. БОСАНСКА КАЗАДИЦА. ЗАБИЉЕЖИО ЈЕ ДР. (У Трескавици илаиини.)

Ф. С. КРАУС.

Тако су се састали у старо вриме човјек и медвед у шуми. Ондакаре еу знали људи њемуцки 1 ) а животиња разумјевала љуцки разговор. Па се, да ти кажем, побратише медвед и човјек те су већ били вазда заједно. Медвед би уграбио а човјек ћевап 2 ) начинио те подијелио. Ех, баш им добро било. Свега су имали а ништа не жељели. Онда било некако, удрила киша крупна и непогодна а они ти се, джанане 3 ) мој, увукоше богме у накву рупетину у пећини стини. Ту се заклонише па легоше да умор поврате. Лежи стрико уз инсана 4 ) ко мајка уз назанче чедо своје. Истом ће човјек: ,Ајде сети стрико окрени на другу страну.' ,А ја кашта ?' казаће медвед. ,Ајде окрени се борати смрдиш из устију!' Окрене се медвед па ником ни мукајет. Кад у јутро грану сунце а медвед ће пробудит побратима човјека: .Устајжурно па узми ону сикиру па ми разлупај главу !' — ,Бог ти помого, да те нијесу шејтани 0 ) спопанули, ман се тога, ђећујатеби

главу разлупат?' — .Ама рекох па ако те није воља а ја ћу те загњавит.' Куд ће јадан инсан већ узе с'јекиру те удри медоњу по главурини. И комад му лубање осико. Сад ће медвед: ,Ајде ти мирно побратиме својим путом а ја ћу својим. Данас на годину да си дошо опе вамо да се опе састанемо.' М та година дошла па прошла па ти ее побра опе састала. Казат ће медвед: ,Глеђи депобро је л ми већ зарасло на глави?' ,Јест богами истом се види ама ти није већ ништа.' — ,Ето видиш човјече та ми је рана зарасла а она не може никако што си ме ријечју посико. Иди журно отолем, јер ћеш крв платити.' Оданда већ се не пазе никако човјек и медвед.

1 ) Нијемих животиња језик. 2 ) Ћевап т. печење. 3 ) джанум т. душа. Джанан име ко Душан. 4 ) Инсан т. човјек. б ) Шејтани т. зли дуси, врави. Кад сијђе човјек с памети те говори махнито, кажу да су га шејтани спопанули те из њега говоре. Кад год Босанца боли спопану, то ће ри]*ети, да је ограисо, да је на што наишо паће тражити врачару нек му баје, да разговори джинске сплеткарије, јер свакој болести криви джинови.

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

Скупио их М 0.

Широко је поље немјерено, По њем пасло стадо небројено, Чувала га Јованова љуба, С десиим оком бело стадо чува, С десном ногом мушко чедо љуља, С десном руком хитар везак везе; К њој долазе Јованове слуге: „Бога тебе, Јованова љубо! „Как'ва сила. те ти стадо чуваш? „Как'ва сила, те ти чедо љуљаш? „Как'ва сила, те ти везак везеш?" — „Стадо чувам, Јована се бојим, „Чедо љуљам, старости се надам, „Везак везем, заове удајем!" II. * Везак везла Аница дјевојка, Нод чардаком, у дебелу хладу,

К њој долази момче нежењено, Помрси јој свилу у недријех, Љуто куне Аница дјевојка: „бј јуначе, не оженио се! „Ако ли се игда оженио, „Дјевојку ти змијица ујела, „С десне стране из зелене траве, „С десне стране на десницу руку." То не прошло ии годину дана, Проси момче Аницу дјевојку, Просио је, на је испросио; То не прошло ни недјељу дана Ал' Аницу змијица ујела С десне стране из зелене траве, С десне стране у десницу руку, Скупља Ана друге око себе: „Моје друге, ви не буд'те луде! „Ви не кун'те младијех јунака, „Ја сам клела, па себе уклела."

ПУНОМОћ ЗА СРПСКИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ КОНГРЕС 3731. На Спасов-дан, 7. марта, 1731. био је у Бео- проглашена и наредба аустријске власти од 1727.*), граду народни сабор, на коме је изабран — после којом се до пушта Сроима да подижу школе у грасмрти Мојсила Петровића — за митрополита Ви- . Гле Д а Ј „■Летопис" од 1861. II. књ 104. стр. 79. У „ИстоА и А 1 риЈи српске књижевностп", од Ст. Новаковића, Јамачно Је ћентије Јоваповић, бивши епискои арадски. Тада је штампарска погрешка: 1723. место 1727.