Stražilovo

1029

СТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1030

је, до душе, и у занату своме вешт, — та не би га мајстор Гавра друкчије ни држао две године, — ал је и крај тезге увек појао. Док је био у Сомбору, није промашио ни једно јутрење, литургије, ни вечерња, и онда је био најсретнији, кад је са препарандима у друштву време проводио, где се — наравно — појало и певало. Мајстор Гавра га је у занату волео, само се једио на њега, кад је овај рекао, да он неће као кројач умрети, он мора још бити учитељ; а корио га је чешће за то, што је лакомислен, не држи на спољашњосг своју, као што кројачком калфи приличи, него и последњу мангуру даде за вино, банчећи са препарандима. Сви ти укори мајстор Гавре одоше у ветар, јер је Јефта Ижичић увртио био себи у главу, да он мора бити учитељ. И — ево, сав изглед је ту, да ће му се жеља испунити. . После јутрења опколише у порти и њега и Панту Рибаревог некоје старешине, пагаједан ово, други оно запиткује, а Панти све кика расти, слушајући, како његов гост на сваку одговара, као да му је мати препредала језик. Само још, да се не превија тако варошки и да не преврће гласом, кад говори. Кад је Јефта Ижичић отишао од цркве са ГЈантом Рибаревим и још неким старешинама, који не хтедоше дочекати, да их попа ту затече, онда се већ могло констатовати, да се Јефта допао т—ђанима. Јакша Мишљеновић, шта више, рече, да сад тек једва чека синовљеве сватове. Шта мислиш, куме, док тај запева: „Одби се грана !" У оно доба је свет био много побожнији, него данас. Црква је увек дупком пуна била; а до службе божије не би ти ни за главу ни један човек што окусио, или на лулу запалио. Света навора се на ште срце узимала. Време између јутрење и литургије проводило се у пријатељском разговору, то пред једном, то пред другом кућом, али највише пред грчким дућаном. И Панта Рибарев, куда ће са својим гостом, него онамо, да га представи грку Спири. Грк ћутећи промери Јефту Ижичића од пете до главе. Ко га не познаје, не би му могао ни замерити за то, јер је баш у послу; али грк Спира што год је чинио свога века, ни шта није чинио без узрока. У овај мах му је Јефтина сумњива спољашњост дала повода да

га најпре добро промери, па онда да се пусти с њиме у разговор. — А јесте ли били код попа? — била је прва реч Спирина. — Нисам — одговори Јефта и поклони се, па онда дода лукаво, — хтео сам најпре да учиним моје подворење вама, као најодличнијем грађанину ове општине. Грк Спира на то климне два пут три главом, а по лицу му се могло познати, да му овај одговор годи. — Па тако, реци, и јесте — упадне ђођа опанчар, што и остали присутни сви потврдише. — Ја мислим, кад ме општина плаћа, онда ваља најпре да се представим оним људима, који су најважнији у општини — рећиће ватрено Јефта Ижичић. — Та тако, реци, и јест, — потврди опет ђођа опанчар. — А јесте ли већ били где год учитељ? запита га сад грк Спира. — Нисам ни где, молим вас. Сад сам дошао из Сомбора — одпевуца Јефта Ижичић, а међу тим се два три пут поклони. Грк Спира сабере мало обрве. — Ал да га чујете појати, комшија, па све да се топите од милине — рећиће Нецакројач. Грк случајно није био на јутрењи, па му се обрве опет разведу, јер је и Неца кројач био добар певац, па је по томе и могао пресудити Јефтино појање. — Ех, та није да ти тај поја, већ мислиш, музика свира. Ја не би ни кад бољега уч'теља тражио — рече одушевљено Јакша Мишљеновић, па помисли на сватове свога сина. Панта Рибарев се само смешка задовољно, па погледа на грка, кад ће већ и овај рећи, да му је Јефта по вољи. — А имате ли добро свидјетелство о совершеној препарандији ? —питаће опет грк Спира. Јефта ирокашљуца најпре, па ће онда мало збуњено: — Има . . . овај . . . молим вас . . . имао сам, знате . . . али . . . — Ал сте га ваљ'да изгубили? — Тако је, молим вас, — рече Јефта, смешкајући се и клањајући се. — Ех, па изгубио сам и ја зимус бунду на вашару, а где се не би могао комадић хартије изгубити! — извињавао га Јакша Мишљеновић. — А зар је наш покојни Аврам учитељ имао то, што кажеш, па нама је за то опет