Stražilovo

1431

Као што смо напред споменули, Верешчагин је обишао сва места и сне споменике у Палестшш, који би стојали у свези са библијским догађајима. Пределе и предмете насликао је онако, као што су у истини, на према томе и према својим и туђим штудијама библијским комионирао је слике. Пигде се не огледа његов критички реализам тако као у тима сликама. Ма да по вештачкој вредности заостају иза најбољих му слика, ипак су веома интересантне. Наиме јако одступају од уобичајеног начина сликарења „светитељског" две негове слике тога рода : „Света аородица " и ,,УскрснуЛе Христово/' Држећи се евангелиста Матије, Марка и Јована и апостола Павла, Верешчагин је насликао целу породицу, оца, матер, четири брата и две сестре. У откривеном иеком дворишту, сместила се цела породица. У дну дворишта се види неки свод и под њим разастрто опрано рубље да се суши. Мало напред седи Марија, мати Христова на земљи, убрађена белим убрадачем и доји дете, поред ње стоји велика девојчица, засенила очи рукама и гледа на два мала брата, што се на сред дворишта ваљају, посред гомилице кокошака. Пред матером седи мања девојчица и пиљи јој у очи. Напред уз десни зид, из кога је овде и онде избило травље и џбуњевље, стоји прислоњен столарски радњи сто, и на њему ради неки седи старац, Јосиф, отац Христов и одрастан момчић, брат Христов. На левој страни слике сасвлм напред уздиме се неке степенице; и на њима седи риђокоси младић, тек што га пробила рејава риђа брада, па се задубио у читање неког записа. То је веран лик Христов, као што га описује предање. Лик сам нема на себи ничега карактеристпчнога, ни трага идеализације. И остали су ликови израђени сасвим реалистично, мушки су обучени у дуге беле кошуље, а типови су чисто семитски, чак ни зулови (бајцеси) не фале. Утисак целе слике сасма обичан, ма да је начин обраде тако разнолик од уобичајене шаблоне. Ову слику Верешчагин највише цени на целој изложби, особито са дивне поделе светлости на њој. Још оригиналнија и необичнија је друга слика „УскрснуЛе Христово". Наишавши на прави гроб Христов, видео је Верешчагин, да су све слике о ускрснућу неистините, јер гроб није вертикално издубљен у стени но хоризонтално на њеном подножју. Према томе, Христос никако се није могао ди1)И вертикално у вис, но је морао измилити хоризонтално, кроз уски отвор гропски. Па тако га је и насликао сликар. Са коее иовршине стене, омакла се надгробна плоча, а из гроба се нолако извлачи,

. БР. 45. 1332

измождено тело Христово, огрнуто покровом. Два војника, преплашена ненадном појавом, беже свак на своју страну. На овој слици је глава Христова јаснија, но опет сасвим обична без ичега карактерисгичнога. Лице бледо, обрасло дугом замршеном риђом брадом и покривеном дугом риђом косом. Ни трага идеализације на њој, ни благости ни фанатизма, ни преображености — но израз чисто људски: слабости и бола. У нрви мах је утисак мало чудан, но при дужем посм трању постаје сасвим природан, и човек долази до убеђења, да друкчије није могло ни бити. Осим ове две слике имају још четири, које се баве приликама из живота Христова. На слици „Исус код Јована на Јордану", у голој песковитој пустињи, седе сасвим напред два човека. Риђи у бело обучени Хрисгос, окренут леђима посматрачу, пригнуо главу па пажљиво слуша онога другога Јована. Јован лицем пола окренут посматрачу, огрнут је руном, ноге му опаљене и голе више колена; глава му зарасла у црној дугој барусавој коси и бради. И лик јованов одговара потпуно историјској истини. Слика „ Пророштво " одликује се особито дивном природном сценеријом. На брежуљку седи Христос леђима окренут гледаоцу, наслонио главу на руку, иа гледа у даљину а пред њиме пукло плаво језеро. . . . Чак у даљини се виде неке зграде. Тако исто је дивна и природна сценерија на слици „ Исус у иустињи". Између два брежуљка стоји Исус, погнуте главе погружен у мисли. Руке скрстио на леђа, дуга несређена риђа коса му пала по белој кошуљи до појаса, па сакрила готово и цело лице. Под брежуљцима пукла пустиња, и чак на крај краја њена, под далеким планинама, провиђа се плаветнило, Мртвог мора. Поеледња слика у том роду „Исус најезеру Тиверијском" приказује сцену како Христос са чамца учи скупљен народ . .. Она је јако заостала иза осталих и по композицији и по изради. Све ове елике су израђене сасвим без икакве идеализације. Свугде је само човек. Па онет изгледа, као да нас баш та обичност у представи, још аећма зближује са оним мучеником за своју идеју. Ни најмање не губи његова узвишена личност . . . Гледајући његово ускренуће у тако човечанској представи и сећајући се судбине његове науке, и нехотице се отму мисли и поглед падне и на ону велику слику „Казна руских завереника " .... Поређење човечнога прошлога са човечпом садашњости, оживљује над, да ни једна жртва није принесена бадава, нре али носле ће се идеја остварити, за коју се не жали мрети.