Stražilovo

123

СТРАЖИЛОВО

124

Јован је гледао Емилију са саучешћем, и већ се чисто радовао, како ће да изобрази девојку, која за науком, за знањем тако тежи, и кад се Емилија опростила и отижла, чисто му се шириле груди од ноноса, како ће избавити створење једно из мрака незнава. У таквом расположењу отишао је на вечеру. Ту је већ затекао Живка, који га је весело ггоздравио. На Живковом лиду огледало се необично задовољство. Јовану је то упало у очи те га запита, шта му је. — Ех, шта, одговори Живко. Акдије ми стоје врло добро. Био сам данас с Вертом — то ти је наивна девојка! Говорио сам јој о својој љубави а она као да ужива у мојим речима. Ја врло добро знам, да нисам Адонид, да нисам лепота; али, брате, женска ти на то много не гледи. Њојзи зацело ласка, што сам се, као „доктор", заљубио у њу. Чим се опет састанем с њоме, а то ће бити за који дан, изиграћу свој последњи адут, па шат је задобијем. — А какав ти је то адут? запита Јован чисто расејапо. — Казаћу јој, настави Ж.ивко и поче се смешити, да ћу је узети за — жену. — За жену? рече Јован замшпљено. Па онда? — Е, онда .је нећу узети за жену, дода Живко сасвим мирно. Јован га ногледи, али не рече ништа, већ ћутке пружи празну чашу послужитељу, да је напуни. — Држим, да није у реду, што си намеран, рече напослетку. — Којешта! викне Живко. А на што је женски свет, него да нам пружа уживања! — Али и оне имају једнака права с нама, примети Јован. — 1Га и она ће имати уживања као год и ја, рече Живко. — Знам, знам, одговори Јован, али не треба је обмањивати. Она можда не би пристала на твоје захтевање, да јој не обричеш женидбу. Чим тако стоје ствари, онда хоћеш лаковерност њену да злоупотребиш. — Ларифари! рече Живко. Ми социјалисте морамо доћи до цели, па ако не иде правим путем а оно странпутицом. То ми је исповест. — Ја социјализам не схваћам тако, одговори Јован мирно али оштро. Ти имаш прилике ићи и правим путем. Изобрази је, докажи јој потребу заједничког живота — па ма само на неко време и ако она увиди да имаш право, просто ти било. — Сад ћу се ја мучити с њоме и напослетку да ми је ко други улови испред уста, рече Живко мало

набусито. Свет и све на њему мене је ради ту, а не ја света ради. Кад мене нема, нема ни света. — То су епикурејски назори а не социјалистички, примети Јован. Убеди свет о твојим назорима, па да видиш, како ће ти изаћи на сусрет. Ја друкче мислим. Дабогме, да се садашње стање не да преломити без големе, ужасне револуције, али тога ради ваља баш у сиромашнију класу улити чистог појма о животу, да нам та класа у тешком часу борбе са великашима и њиховим џелатима од свесне помоћи буде. Да је Берта у мом смислу изображена, она би се смејала твојим речима о женидби па би ти рекла, да није нуждан црквени благослов и државно признање, да уживате у заједници. Тако ти не би упао у лаж а та не сме ником бити начело. Живко је слегао раменима и чисто је Јована жалио. У том уђе Рајко и седне на своје место. Одмах је приметио, да се између оне двојице нешто збило али се чинио и невешт. Мислио је, да је опет било на реду какво социјолошко питање, и да се нису сложили, јер је добро познавао њихов правац у мишљењу па и у назорима практичног извађања социјализма. — Видио сам Адолфа, оног, с ким смо били ономад код Елтерлајна, рече, и приметио сам, да је нешто снужден. Јован погледи летимице Живка а овај се само задовољно смешкао. — Има и то свог узрока, примети онако нузгред. — Мхм! дода Рајко. По свој прилици напредујеш код Берте. Живко је климнуо главом да је тако. — Та, ако му је и преотмем, нећу бити први, рече мирно и запали цигарету. — То не можеш рећи насигурно, примети Јован. — Мани се, молим те, тих девојака, настави Живко, једна је као и друга. — Таквим се назорима одгаја проституција а не здрав нараштај, рече Јован мало оштро. — Та не бих ни ја за те Бечке цуре метуо руку у ватру, примети Рајко. Не узимају ни оне женску врлину баш тако озбиљно. Такав је обичај и те би девојке последње заплакале за изгубљеном невиношћу. — Ја нисам моралиста а иећу ни да будем, рече Јован, али ако нисам тај, не морам бити ни противно од аог. И теби, који си . .. . омладинац, позната су начела социјализма и знаш, да ми хоћемо да свет поправимо а не да га кваримо. — Идеалне тежње ваше познате су ми, одговори Рајко. — Није то само идеално, рече Јован, то се даје све остварити.