Stražilovo

127

СТРАЖИЛОВО

128

нову цркву. Митрополит дође али га неверии пагаа зароби. Морао је дати откупа 3000 дуката — у то је име морао распродати златне и сребрне утвари — те се само тако спасао од смрти. Кад се вратио дома па видио, да му земљи, у којој се мохамеданство све већма ширило, нема друга спаса, него да смакне све присталиде мухамеданства, запрети, да ће отићи из земље, ако га не послушају, На бадње вече поубијају Црногорци све мухамеданце. Тога свог претка и ту Вартоломијевску ноћ црногорску прославио је наш песник, књаз и владика у жалосној игри „Горском вијенцу".., Од то доба никад краја рату Турака и Црногораца; крвави су то бојеви, фанатични и свирепи, да им је тешко наћи равних, ч.ас букну као силан пламен, час опет на неко време тињају само у пепелу читавих села и моштима јунака. Час су јачи Турци, час Црногорци, Па и док ове ретке пишемо, није јога сасвим довргаена борба, ма да је само још појединци воде насрћући на противнике своје. Подруг века није кадро било уталожити мржњу... После половине прошлога века десио се у Црној Гори чудноват случај. Аустријски неки бегунац, не зна се, да ли је родом био из Лике у Хрватској шги из Крањске, Шћепан мали, стао године 1767. тумарати по Црној Гори и бајати, па се наскоро погоди код Црногорца једног, да служи, али је зато и даље бајао. Једаред рекне свом газди, да је он Петар III., цар руски, за кога се мислило, да је убијен. Од то је доба лаковерни газда лукавога слугу предусретао понизно, па кад је једаред на части једној слуга метнуо чашу на усне, да пије, а газда скинуо фес, стали се сви гости ругати газди, што боље не одева свог слугу, коме указује толику почаст, или гато не узајми за њ хаљина, ако већ сам нема. „Немага ли сабље за њ, а ти му опапш дугу!" Ипак се наскоро говорило по Црној Гори, по Приморју, па чак и по турском вилајету, да је дошао руски цар, што га гони Катарина и Орлов. У то је време Сава био митрополит па је по обичају још за живота наредио, да му насљедник буде Василије. Овај је био негде на путу а Сава се повукао па радио земљу. Ту прилику употреби левента — присталица је имао сваки дан све више — те га упркос енергичном опирању Савином изберу, да буде земљи господар. У исто је то доба на Волги Јемељан Пугачев био лажни цар. Пећки патријарх пошље Шћепану коња с дивним хамовима а племић неки Гишњанин, Петар Џоја, сјајно оружје и дивно одело. Ово је уздарје толико већма пало у очи, гато је Гигањанин тај пре био у Гусији па је морао познавати цара. Млетачка влада писмено укори и њега и још два друга капетана, Келовића и Корду, па се

отуд посвађају и мал те не и покрве. Трипут их је влада звала, да дођу у Котор, њих ни бриге. Онда ти Млечани пошљу једног часника са четирдесет момака у Гисан. Часник је тај лепо затајао, шта је наумио, њих тројица га допрате до обале, да тобоже иде даље а он онда намигне момцима те склептају сву тројицу па их баце у чамац. Гишњани виде то из даљине, дотрче брже, ослободе своје капетане; Млечани стану с чамцем бегати а Гишњани опале на њих из пушака. Одмах затим пошље влада неколико хиљада момака да се освете. Али су Гигањани тако вешто умели гађати са кровова и са прозора, да је неколико стотина Млечана погинуло а остали једва побеглњ на лађе и отпловили. Шћепан мали, сад господар земљи, живио је у манастиру неком црмничком а своју је улогу тако умео играти, да се све већма гњездио у власт своју. Гуска влада погаље у Црну Гору неког кнеза Долгоруког. Митрополит сазове свечан сабор па ту кнез у име Гусије изјави, да је Петар III. умр'о а Шћепан је отимач и варалица. У први се мах канда тој изјави веровало; али кад сутрадан стале пуцати пугаке у знак, да иде Шћенан, отпоздраве их и с ове стране пугаке и клицање: „Благо нама данас и довека! Ево нама нашег господара!" Кад је дошао, ипак га митрополит и посланик заробе и затворе у неки вајат скоро већ на тавану. То лукави Шћепан одмах употреби па стане говорити лаковерном свету, како је њега митрополит и посланик баш тиме признао за цара руског; јер да није тако, никад му не би били дали, да седи над њима, него би га чак бацили били у подрум! Сад се диже и трећа сила, стари душманин Црне Горе, Турска. Три војске пођу на брда а Млеци наместе на својој граници војску, да пресече зајиру и бегство. Црногорци се очајнички бранили, лагано су измицали испред надмоћи, најпосле се повуку сасвим унутра у своју земљу. С једие стране највеће јунаштво, с друге најниже варварство, жарење и убијање деце, свака страхота; али ће Црна Гора наскоро пасти, јер јој јунака нестаје све једног по једног. Како да се избаве? У то удари једног часа гром у барутану у околу турском и млетачком. Душман мораде отићи, Црногорци клекли па хвале бога, сам их је бог спасао... У том се рату није одликовао Шћепан мали, а баш због њега је и букнуо рат. Кад су развалили лагум један, изгубио је Шћепан очњи вид. Црногорци презиру сваког, ко није јуначан; али ипак нису Турцима на захтевање њихово издали Шћепана, говорећи, е је Шћепан погинуо у боју. Уједно су им послали хата Шћепанова, што је добио био од Пећког патријарха, у знак, да је коњ изгубио свог госу. Шћепан је дуго владао у Црној Гори и био неограничен гссподар. Угледом је