Stražilovo

135

СТРАЖИЛОВО

136

И блажили расшгамћене груди. Суиашде је сјало и гледало Младу љубав у мирисном цвјећу, И пупољке отварајућ рујне Отварало наше усне медне, Да их поји пресветијем жаром, Дивотнијем божијим нектаром. „Љубав, љубав," усне су пјевале А наше су уморене груди Под притиском крилатијех снова Одмарале помамљено срце: Врх нас двоје савиле се гране А зефир је с лишћем мрмошио Тајне зборе о љубави нашој. IV. А кад жарко утону сунашце У валове мора сребрнога Оде данак и прољетни санак... А вечерња молитва отпоче На уснама твоје миле мајке; Родитељску ја осјећам сузу Сузе рони забринута мајка, Тражи своје од срдашца чедо, Тражи своју утјеху и наду. Море пјени у копрени мрачној, Вјетар хоће да звијезде вије С плавог неба у пучину црну; И та игра вјечнога играња Тајним муком на махове пара Родитељско срце у грудима... А одзива, аох, нигдје нема, Нема среће, да се с мора врати, Нема сина, да веселом сузом Јадне мајке натопи криоце... Па још једном, тужна, руке пружа И последаом молитвом пресветом Моли мајка бога великога, Моли море и пучину црну, Да јој милост удијели тужној. V. Кад старица утјехе не пађе У молитви пут муклога мора, Задрхталу тада пружи руку, Воштаницу Марији ужиже. Тихо моли: срце јој се тресе; Тужним кроком и самртном сузом Нову молбу Марији уздиже И дрхтавом усницом целива Свету слику божије милости. Св'јећа гори мајчином молитвом, Обасјава Маријиио лице

И њезино чедо у наручју: Ено сад ће услишати молбу, Родитељску да утјеши душу. VI. Аох заман милосрђе свето, Кад се усне са срдашцем боре, Кад већ зјена мајчина ногледну, Како црна сакупља се ноћца, Морску бездан грдно да пољуби Над грудима утопљеног сина. Па у муци родитељске борбе Умукнула на уснама молба: Глава клону... и носледња нада Пред светињом ишчезнула бјеше. VII. Много пута тишина се тресла С родитељских од молитве уста, Много пута, раширених рука Кад мол : тву почињаше мајка, Рибарева чула би се ијесма, Е се весео на рибање спрема, А из шуме чули би се гласи Рудокосе пастирице мале, Што поздравља грлом сребрнијем Задњу зраку прољетнога сунца, Што јој усне хоће да целива, И примами свилоруно јагње. И ти гласи мелодије живе Вјечним хором пратили би мајку II њезину при самрти наду, Ал' никада допирали н'јесу До бездани мора плаветнога, Гдје кораљи утопника хране, Гдје земљица са костима лута, К'о што никад ни допрла није До Марије родитељска молба. VIII. Много пута типшна се тресла, Многе сузе ронила је мајка... Па ко би је тада утјешио? Ти, ти сама, моје чедо бјело, 'Ги си била милостиво дјете, Што си златном свијетлила зраком Бл'једо чело забринуте мајке: Благи осмех с румених усана Старицу би са земљице диг'о, И тад би јој она топла молба У божанству милосрђа нашла. А кад би јој у сну долазиле Слатке рјечи утопљеног сина...