Stražilovo

1441

СТРАЖИЛОВО

1442

врлине и поједине особине истаћи, те их тако достојно и приказати. * Норед одлучног песничког дара, поред чистог, идеалног полета, и нарав, и срце и душа, Војислављева је чиста и недодирнута од заразе, која се услед свакидашњег додира са осталим светом за човека хвата. Зар би му песме иначе могле бити тако прекаљене, тако филтриране? Зар би оне могле бити тако нуне дубоке осетљивости, тако чисте од сваког трага фриволности ? Зар би могле бити тако нежне и тако удаљене од сваког. и најмањег, незграпног израза? Зар би оне биле прави израз песничке тежње, у којеи нема пи речице, што не би доликовала целиии? Зар би оне иначе могле тако силно утицати на читаоца, да им се у суштини не огледа чисто, природно осећање, у којем ни трага пема од ма какве афектације? — Свега не би било, да му није и душа тако чиста, као што му је песнички дар велик а тежња тако идеална. Прљеж би избио, ма кад, ма како, тек он би избио, да чистота душина није најбоља контрола несничком његовом делању. И у том баш и лежи узвишеност његове појезије. Каква му је душа, такве су му и несме. Човек га мора и нехотице заволети; нека потајна симпатија привлачи га к песнику, који лепшу страну душиних својстава истиче и приказује, и то на начин, који је истоветан са природом самом. Ја не могу досга да нагласим то својство Војислављеве нојезије; све ми изгледа, да се нисам доста јасно изразио, те би ми гдекоји можда друкче тумачио речи. Та по песмама се види, ко их је писао и како их је писао. Ја га замишљам у тренутку стварања свег концентрисаног у свој рад. Сва тежња, свака, и најмања, нианса осећаја му, сав песнички нагон — све је то збијено у један израз, у израз невиности и идеалности, да замисао савесно пропусти, управо процеди кроз рођено осећање своје. Он ствара јер мора стварати, и зацело би био најнесретнији, да му се ма на који начии одузме могућност стварања. Али, он би и онда имао бар слободу мисли. . .. Да, у свакој песми његовој има мисли, а што је зацело још значајније, свака мисао ње(Наста гова има и смисла. Осећати и мислити, то је ретко кад уједно сиојено; али код Војислава је и тога. Осећај му не да, да се мисао, као обично, прикаже хладна, а мисао му не да, да осећање опет пребујио отме маха, те да се рашири у неизвесност: да се од силних дрва не види шума. Ио у Војислава је још једно својство, које муиојезији неки виши рељеф даје. То је својство потнуно савлађивање техничке стране. Може девојка м:а како бити лена, али ако је чупа и ђубра, губи сва лепа природна својства своја. Може песма имати и мисли и смисла, може бити и пуна осећаја — ако се ранаво чита, ако је ритам труцкав а слик на силу бога, онда нема онога, који би казао, да је та песма заиста лепа и узвишеиа. Како се нак читају Војислављеве иесме! Био трохеј, био јамб, био дактил, то ти тече складпо, као да и пе може друкче бити. Он употребљава често и мешовите стопе, али ти јамб после дактила изгледа као одмор, као добродошла нромена, да монотонија ие отме маха. Дабогме, да употреба разних стопа захтева и разан спољашњи облик иесме, јер редови у њојзи морају бити час дужи, час краћн, али свагда такви, да се потпуице приказују. Ми ћемо у току ове расправе имати прилике, да се уверимо и о н&чину, чудноватом за око али тако складном за ухо. Но и сликови показују велику марљивост иесиикову. Није њему, да је само »слично,« хоће он и у слику смисла и склада. На сваки начин, да се песма за ухо тако много прикладније и елегантније презентира. Па ако је и песник при изради дао себи више труда, нека буде уверен, да се тај труд нигде не намеће, и то просто с тога, што се сликови тако лепо и складно читају. Ко ту онда и помишља, да се песник трудио и око тога! Е, тако се приказују песме Војислављеве. У унутрашњости, у суштини својој, пуне мисли и смисла, прекаљене осећајем, нежношћу, и деликатношћу, у сиољашности пак пријатне и елегантне за око а складне и звучне за ухо Свака песма пак оставља у читаочевим грудима нежан одјек, као што многа у носледњим речима одаје одсјај песниковог, тамо тек само наговештеног, осећања. Милан Савић. [ће се.)