Stražilovo

1445

ОТРАЖИЛОВО

1446

нух га. Оно не хте да дође но само плакаше. Пружих му новац и он учини своје. Циганче дотрча к мени. „Новац, новац и опет новац" — помислих. Неки отворено ноказују, да им је новац мио. Неки крију. Ови други су, госпођо, опаснији од оних првих. Циганче ми обгрли колена, мишљаше јамачно, да ја могу помоћи што оном Циганину. Но мени је претила опасност од сувишне љубазности малих Циганчића. Кад видеше, да нисам баш тако страшан, потрчаше сви к мени, али ја одох. Маторе Циганке шиљаху замном своје благослове. И благослов се, госпођо, даје за новац купити! Дођосмо у Ниш. Знам, да нисте у Нишу били, зато ћу вам да пишем и о њему. Око њега свуд унаоколо су брда: Виник са селом Каменицом, Горица, Суха планина, за тим Мраморско поље... све су то места, драга госпођо, натопљена српском крвљу. Кроз Ниш тече Нишава. Из њега воде путеви на све стране. Ниш је кључ Балканскога иолуострва. Варош се нагло диже. Не личи на источњачку, но више на сремску варош. Трговина је јако развијена. Нема куће скоро без ду.ћана". Од државних установа ту вам је окружпи суд, велика гимназија, а скорим ће се мреселити из Београда онамо и учитељска школа. Свет је измешан. Има досељеника колико и урођеника. Турака има до шездесет породица. Јевреја и тамо пуно. Праве Нишлије већим делом ми се не допадају. Себични су. Према сваком другом нерасиоложени. Наравно да има међу њима и изузетака. С десне стране Нигааве је град. Сасвим је обичан. У дољи подигнути шанчеви и зидови. С леве стране Нишаве на самој обали је парк, до њега владалачки двор. Обична, али опет зато лепа зграда. У Нишу има и једна права турска кафана. Турци су и газда и слуге и гости. Турски намештај, турски обичаји. Уђох једнога дана у њу. Гледећи око себе, мишљах, да сам у Истамбулу. Око зидова су намештени „кревети". То су високе и јако широке клупе, утврђене у земљи и за зид. На тим креветима седе Турци у фесовима и чалмама. Једни пулте на наргиле, други на чибуке, трећи цигарете, пију кафу, а неки играју „даме". То је игра налик на гаах. Занимљиво је.било посматрати ове људе. Сви прекрстили ноге, боси или у чарапама, а на земљи им стоје папуче или ципеле. Главе ногнули, сркну кафу, повуку неколико димова на наргилу, проговоре неколико речи и опет заћуте. Мисле, климну главом, мрдну обрвама и опет се смире, и тако непрестано. Шта ли мисле ти људи, кад виде оволику војску ? Можда мисле на своју нрошлост. Или ми-

сле ли можда, како су лудо радили, што су жарили и палили, јер би иначе још били господари! Раји се јарам не би био досадио. Пребацују ли себи, што тај савет Муратов не послушагае? Мисле ли можда, како и та, сада слободна, раја трогаи непаметно, међу собом своју снагу ? Да ли се чуде неслози рајиној? Да ли предвиђају јога гору будућност? Народна ће песма зацело певати, како је у почетку овога века игаао у бој брат до брата, а при крају тог истог века брат на брата. До кога је брата кривица, разно се говори. Једни осуђују нас Србе, други осуђују Бугаре. Ја* бих рекао, да има основне кривице и до нас и до њих. Али је непобитна истина, да се Срби према Бугарима лепгае понагаали, но ови према њима... Па гата су мислили они Турци? Не знам, гата су мислили, али се тек видило, да мисле, а ми канда не мислимо никада, па ни сада. Ни Турцима сада мисли не помажу, јер пређе нису мислили. Али то нека нам буде поука, па мислимо зато још сада, јер може доћи време, кад пи нама мисли више неће помагати. Већ сам се уморио. Завршујем писмо речима: равмишљајте, готађо, о Сриству, какво је у истини, и какво би могло и требало да бцде. Вага Н. П И С М О III. Б. 15. Јунија 1880. год. Штована госиођо, У војничком животу има врло лепих страна. Чим се обуче војничка хаљина, човек се преиороди. Све мисли, које је пре тога мислио, одоше, а дођоше сасвим друге, сасвим различите. Човек сам себе не нознаје. Најозбиљнији човек кадар је да се упугата у најлуђе ствари. Но војник и не сме много и дубоко да премигаља, јер онда би можда прво морао себе и свој сталеж да осуди; него војник треба да живи живахпо, да развија своју пламеност, жар. Размигаљањем се, госпођо, већином убија живахност, жар, нламен. Да вам приповедим бар негато из војничКог живота, па ћете колико толико имати појма о њему. Једног вечера дигосмо се из логора и пођосмо у варога. Један из другатва предложи, да идемо на „бал" у кафану „код праоца Ноја". То вам је малена кафаница. Улазећи у њу мисли човек да улази у подрум. Пролазећи улицом тешко би је човек и приметио. Но баш то и бегае добро за нас. Зашто? запитаћете. На то ће вам одговорити сваки, који је био војник, који зна, шта то значи, без дозволе нобећи из касарне или логора, па се крити, да га нико не види. Код „праоца Ноја" затекосмо све саме војпике.