Stražilovo

1428

СЛИКА ЈОВАНА „У заводу једном за университетске ђаке у II.", причаше нам једном Стаменко Стаменковић, „камо ме отац одвео и сместио, говорећи ми целим нутем, како је надзорник красан човек — „красан човек, једном речи!" — и уверивши се о томе лично, рекао му при поласку: „ Господине надзорниче! Ви сте један красан човек; и ја Вам без икакве бриге предајем свог Стаменка!" —• у заводу томе нашао сам први пут у своме онда млађаном веку на ону багру људи, од којих најбоље примерке производе ђерманске покрајине у Алпима, али их се погдекоји залута и у наше крајеве. То је био један кретен, названи „Дилбер". без икаквих даљих података, што се тиче његове „надлежности." Била вам је то прилика, да би какав између негдашњих наших комуниста (негдашњих ! да!) одмах зажвалио до неба, како му се све до срца згрозило, да данашња друштвена уредба допупгга, да се и такви људи могу рађати; и да је то чедо данашњег друштвеног уређења, „или боље: неуређења." А јадан Дилбер био је само чедо својих брда, у којима је угледао света, и којима никакво уређење и неуређење ни помаже ни не помаже. Много бих дао, да могу овде да вам покажем његову слику, па да оиростим себе од великог терета, да га описујем, а и вас, да ло моме опису састављате слику мога Дилбера. И то ће можда кадгод бити; а сад ипак да вам кажем што то! Не зна човек, како га је вредније посматрати, ако хоће да га упозна: да ли по новембарском тмуру вечеру, кад од тешке огуглалости, зиме и глади пресавијен до земље егуца од пекара до завода, носећи „господи елевима" белог, црног и мешовитог хлеба; или да га гледате, кад га на хладну јануарском дану сиопадне његова неноштена и вечита глад, те као поплашен смуца кожуре од сланине и црева од девеница са улоптаном средином од хлеба, којом се прво господа елеви бубали у леђа. Гледали га макар кад, увек вас сиоиада или велика жалост, која вас доводи до суза, или вам се опет усне здраво развуку на сладак смех, који вам опет натера сузе на очи — већ како сте кад у којој вољи. Испрва ми је био нреко мере смешан. Моје сурово сеоско срце није могло на први мах да дође до онако озбиљних закључака, као речени братић комуниста, (коме међутим негдашње таке мисли ипак данас ништа не сметају, да као мува без главе срља на какву министарску столицу и да се посади на њу уз најиздајничкији реверс.) Не, ни налик нисам

МАКСИМОВИТ.А. био томе братићу. Скоро са детињском грозношћу стао сам преда њ, и клибио се задовољпо његовим јадима, не марећи ништа, што ме је опомињао, да одлазим, копкајући нодераним ципелама но хладпоме мермеру у предсобљу, његовом бавилишту прекодан. Студен јануарски дан, а наш Дилбер стоји у том предсобљу и не осећајући, како ветар престонички швба са три стране, чека мучаљиво, да га који од господе елева викне, па да заслужи коју парицу на чашицу шниритусаре. — Знао сам но четврт сахата стојати пред њим и гледати његово мало, неразвијено тело; његову неочешљану косу и разбарушену, проседу браду; његове удиљ тужне и плачне очи, од којих је само на једно видио, друго је било нревучено беоном. Знао сам му и у хаљине завиривати, које је увек с тешком муком могао да прикупи око себе — толико су биле старе! Заврљивао сам и у оне узице, које је промаљао кроз обе руиице од хаљине, па их тако завезивао, где није имао дугмади. Вадио сам му и џепну махраму, у коју су само медицинари могли гледати дуже времеиа. — За све то време жватао је Дилбер кожуру од сланине и немо се бранио, да не насрћем иа њ. Кад ми се већ и самом досади, запитам га: — Јес' гладан, Дилбере? Ту се насмеши, и нагађајући да ће добити што да једе, од тешке радости једва изговори: — Д .. д .. дааа! И тек што је залогај из мог шнага нровирио, већ се нашао у Дилберових устих. Имао што у устих, или не имао, сасвим несвесно трпа све у уста, што би му се дало од јела. Иосле одох. Зима ме отера, те не могох даље остати, да га гледим, како ће смешећи се плачним очима посмуцати хлепчић до последње мрвице.

Једаред седим у своме кабинету и сасвим задовољно нревлачим писаљком у календару дапе, који су ми већ за леђи, и есапим, колико је још до Божића, кад ће ми отац доћи у престоницу, па ћемо јужном жељезницом у слатку провинцију. Из тих слатких мисли трже ме мукао звук пећи, у којој је нешто шобољило. Дилбер ложи. Некако ми дође да га зовем у собу, кад, на моје велико чудо, закуца ти он и сам, и што може бити умиљато смешећи се и као смањујући се, уђе у собу; и не рекав ништа оде до пећи, наслони се свом ширином леђа на њу. Ја баш дигох главу, било да се насмејем илида