Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Но ја га не хтедох пустити тако лако, а особито сад овако разгрејана, кад сам се надао испитати штогод од тог мучаљивог чудака. Сетих се, како му је мило, кад му човек говори о његовим јадима, па га запитах, како стоји с очима, зиајући, да се иза тога обично развије диван. Узех га тешити, како и сам бап[ бог зна како не видим. „Не могу" рекох „ни сам да познам човека на неколико корака." (Тешко да ме је разумео, јер ме је гледао онако исто тупо и неразумевајући, као и оне невеште шаљивџије, који су му читали своје зелене докторске дисертације о Гетеовој Ифигенији и о интегралама четвртог реда.) Био је на једно око ћорав и о томе је хтео свакога да увери, али и то на свој начин. Одмах науми да и мене о томе увери. Издигне три ирста преда се, запуши прстом оно здраво око, па рече: „Ето, ја сад не видим, колико сам пружио прстију!" — а тиме ми је као хтео рећи, да га питам, колико их је издигао. 3 питам га. — Финви! (Пет!) — Одговори Дилбер, а међутим жмури и на оно ћораво око. После опет покажем му ја три нрста, а он запушивши ћораво, а на оно здраво гледећи у моја три прста, опет рече: — Финви! — 0, о! баш не видиш! — Узех му се ја чудити. А љему мило, што га ја божем жалим, на узе даље: — А, знате ли Ви, Господин-Елев (све то је тако понизно рекао, да се мора великим словима написати), да сам ја видио, кад сам дошао у ову кућу. Сасвим сам добро видио. Него је то све дошло од клетве! Како ме он почео клети, од то доба све мање и мање видим на ово око; и видићете: најзад ћу оћоравити на њ. (Као што се види, ту Дилбер и не зна да је ћорав; он још верује, да му је око само „болесно"). Тај „он" био је његов непосредни старешина, кућевни "портир; поган неки човек, са лоповским срцем а нобожним изгледом; са њега је Дилбер по свој прилици и дотерао до паса. Из чисте мржње није му могао никад имена изговорити; и звао га је увек „он", не грешећи у томе никада. Дилбер је, ако и несвесно, знао, да га је тај опаки човек упропастио, или, како сам вели, „уклео". „Уклео ме, уклео! тако ми здравља и очњега вида! Чим ми је први пут викнуо: „Оћоравио дабогда!", одмахсам знао, да неће бити добро ! И ето, милостиви господине, као што видите!. ..

Ја га погледах радознало, и било ми је чудновато. Њему онет мило. што га жалим, па вољно настави: — Да, да! Ја много држим на његову клетву! Баш како ме он почео клети из дана у дан, од то доба сам се и уназадио. Већ га знам, и како ме потајно куне: кадгод се он прекрсти, а у мене гледи, тај дан ил ће ми процурити ухо, ил ће ме нешто клати у трбуху — или тако што; тек ме никад неће проћи на лихо.. . Ту му и самом сва жалост његовога положаја дође пред очи; нешто му заигра под грлом и он погледа нрема мени обадвема очима право: нит му је десно гледало горе, нит оно ћораво на све стране. Би ми врло жао, кад му се приближих, те му погледах још једаред ону беону на оку; оне трепавке, све поцрвенеле по крајевима и без длачица. Подочићи му нлави, а лице модро. Јадни Дилбере! Кукавче сињи! . . Дохватих са долаиа комадић хлеба и парченце сланине. Врзо, као да га ко вија, тутну под пазухо неку прљаву крпу, која му је убоговетно у рукама, снусти жарач на земљу, па халапљиво узе гристи хлеб и сланину, не знајући шта ће пре да стрпа у уста. Дилбер одмах оде, кад што добије. Гушећи се хлебом и сланином оде и сад од мене. Ја се налактих на десницу, а шуваком узех добовати по литографисаним табацима, из којих сам читао малочас. И далеко одох у мислима, кад ме наједаред трже непријатна дерњава Дилберова из суседне собе. Дерао се, као да га ко некао; а но високоме тону и лупи по вратима сетих се, да су му то морали несташни елеви подбочити ногом врата, па га не пуштају напоље. И то вам је било једно између највећих уживања свију питомаца, а највећи јед Дилберов. Тада се само могла чути псовка из његових уста, на која су иначе недељом излазиле само побожне молитве. Осем што је псовао тада као скелеџија, знао је и љуто нретити. Претња је доста чудновата. — Ентведер ке и, одер плајб нит то! (Ја или ћу отићи одавде, или нећу остати!) рекне, кад му већ сасвим дозлогрди. Тада би се обично и он усудио, да чим било тресне о земљу. И тек највеће је задовољство осећао, кад бисмо га молили, да не оде, говорећи му: „Шта би ми без тебе?" — Вил никс висн! Вил никс висн! (Нећу иишт да знам! Нећу ништ да знам!)

(Свршиће се.)