Stražilovo

1719

vi г ајххпј1ујпуј

± I А\Ј

Зној га попао по челу. Кад помисли на јупицу и иа Еву, зацвокоће аубима од страха. Отрезни му се и ишчисти глава, као да су га метли у кудељу, кад је у пуном цвету. Окрене се куму лепим речима: — Куме, знате, у каквој сам кожи. Ева ће мене месго краве везати у хпталу. Убиће ме. Убиће ме, ако јој одем и без краве и без новца. — А шта мислите, куме; мене би моја ваљда за икону задела, да јој одем без новаца и без јунице? — Поделимо новце. — предложи Крт. — Добро; ал дајте ви мени и полак јунице, хоће Трнка. — Ама јуница није моја. — Није ни моја. —• Дабогме, — умеша се кпез, — већ је лопов њеп газда. Крт се и опет почеше. Још мало па ће и бризнути у плач. — Зато и иштем новце, што није моја. — Новци су мо.ји. Крту дође црно на очи, па скочи па Трнку. — Ни новаца, ни јунице!.. . Еј Ева, Ева, шта урадих! Наопако и пођох без тебе! Бар да нисам ни назарио с оваком рђом, оваким никоговићем! И врцају сузе Крту од очију као ораси. — Ето вам! — вели кнез. — Најпре треба марвинче склонити, понда сести, па пити. Јуница хоће да иде, а боца све боцка: Седи, па седи! — Кнеже, ви држите овому страну. Али у мене је ,жена до зла бога. Ако јој одем кући без јунице, иедељу дана ће ме мучити самом сланом водом, а од свађе ћу оглушити. Бама ћу је послати. — Куме, госиодар-кнезу чест и мени чест! Зашто сте ме одвукли у крчму ? Могао сам већ бити код куће, откад се ту потипљем. Ја одох! Лаку ноћ, кнеже. И Трнка пође. За њим ће Крт. На улици дохвати Крт Трнку за руку. — Куме, ми смо кумови крштеии, суседи, па зар да се опет завадимо ? — Ви сте почели. Дајте ми мира. на ћемо остати кумови. — Куме, вратите ми моје тридесет и три форинте. Знате, да мени пе ору козе. — Богме, не роје се ни мени беле ичеле. Колико ја храним ту јуницу, па сад да је поклоним ; Немам ја с тобом никаква посла. Тражи јуиицу, где си је оставио. Испречи се и Крт. — Ао. . . [1е идем даље с тобом. Даће теби моја жеиа, даће!

— Моја ће теби, мислиш, остати дужна! Ти ме-е-ек! И Трнка замече као бајаги Кртова коза. Ни Крт н>ему не опрости, већ викну: — Кикирики! Тако се кумови растадоше. Крт оде напред, а за њим заостао Трнка. Бадава се, ето, и били измирили. Крт оде, па се осврће, па види за собом Трнку. — Кикирики! — виче куму. — Ме-е-ек! Горе улицом се чује: — Кикирики! Затим опет: — Ме-е-ек! VI. Иде Адам Крт јадан и невољан, па све ближе свом селу. Глава му бучи што од алвалука пгјо од невоље, иа нретегла. Спавао би. Али где? Иде даље, а ноге све теже. Сва ракија ударила у ноге. Већ му клецају, иа клизају; да није чугање, би пао, те му је тако она трећом ногом. Не би је дао, учини му се неки пут, — опрости боже, — ни за јуницу. Које од тешка хода које од ракије, па се сав запурио. Већ не зна, иде ли, или сања. Само му јуница не иде из памети. Јуница и кум препунише му главу. Искрсне каткад и Ева, да га ухвати грозница. Иде тромо, па говори собом: — То кум! ? Лопов ! Нсету кумуј, а не ћеш више Адаму Крту. Гад њега утаманих козу, а сад ме оклама и за тридесет и три форинте; па још читаве две утукао на алвалук, то је равно трицесет и пет. Ева, Ева, како ли ћеш ме дочекати ? Гле јунице ! Ха-ха-ха! Гле, гле јунице! Еј, Евице, тешко ће се мусти та јуница! Нек сам хуља, тешко, богме! Што му драго ! Не ће ти бар ни млеко превалити. А лако ће се масло мутити; бар не ћу сустати око тога. Та, и нашто иам крава? Ко да јој коси и носи траву? Ти, Евице моја, не; ти не, да се мучиш. Па ко би је зимус тимарио? Ја не; а и ти, Евице, не. Не ће тако ни вештице имати шта да очарају; немам бар ни за то да се бојим .. . Али Трнка је лопов, Циганин, хуља! Узети он мени новце?! Тај лои .. . Ту мал не прегризе језик, како му нога омаче, те се спотаче. — А где је? Иде л'? Је л' остао? Осврну се, па види Трнку на дуж њива за собом. Крт дошао до потока, а преко потока греда. С оне стране стара, шупља врба. Адам мотри греду, па му се чини, да игра. Не може да погоди на њу ногом. Дигне ногу, па бућпе норед греде. — ћунријице, пе играј; мирио стој, бар док ја прођем! Онога за мном стреси у воду, онога!