Stražilovo

202

СТРАЖИЛОВО

3. „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи. Чуј! Над мојом главом црни гавран кличе, Крик његов ужасни мој свршетак значи. Неће млого проћи, а ја ћу умрети, Оиустиће сјајни Бранковића двори. Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и бескрајно мори. Исповест ми треба, зато сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао! 4. „Кад се Рудник пређе и малена река, Далеко одавде има дивље место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека И у њој језеро. Са њених висина Не шумори бршљан, не мирише цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А мртво језеро никад се не креће. Но кад камен надне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5. „Кад притисне самрт моје груди болне И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку И ноћу сахран'те. Преко мога гроба Нек се мете тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена .. . Све сам сада каз'о, сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу."

<>. Тако деспот рече. А кад треће ноћи Иочиваше Рудник у ноћној тишини, Тих некакав шум се разли у самоћи, Као вал огроман по сињој пучини, И потону у ноћ . . . Дело ово вече Сановници српски стајаху у двору; Мучио се деспот до пред саму зору, А. у зору челник изађе и рече: „Господо, витези! Свршене су муке, Деспот даде душу у божије руке." 7. Са рудничког виса, по суморној ноћи, Лагано се спровод с буктињама слази; Тупо звони добога у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази. Напред иде чета снажних копљаника, А за њоме момци с рујним буктињама И мртвачки сандук, И хор свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. У црноме руву спрам буктиња сјајни', Изгледају они, к'о духови тајни. 8» Мртва, мрачна поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена ваљда. од руменог зрака, Од потмуле лупе и песама свети'. Кад стигоше месту, крај тихе обале, Огпеваше гласно суморно опело; Уставама јаким раздвојише вале, Ископаше раку и спустише тело, И крст преко гроба. И над хладним гробом Зашумори вода и покри га собом —

!).

Горњи Милановац, 1887.

И мир вечни наста... Мрки копљаници Оборише тужно копља наопако. Погасише свеће седи свештеници И пођоше натраг погружени јако, И остаде пуста и празна пећина.. . Њу не краси бршљан ни мирисно цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће; Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

—ооо=

Војислав.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У II А Р А Д.

А да је г. 1358. кнез Лазар постао „човек краља угарскога" и римокатолик, и да је г. 1359. иомагао и био на руци краљу угарскоме, кад је овај

упао у српске земље и напао с војском на цара Уроша, би ли онда Лазар - могао имати места и би ли га цар Урош трпио г. 1362. у свом двору и слу-