Stražilovo

Б р . 18.

СТРАЖИЛОВО

279

„ГГокажите нам место!" рече овај заповедајући. Корен се баш много не обзире на те поносите речн; па много не мари баш ни гато не води Волеову ћерку, Ионуди руку Храстовој госпођи. Кад прође мимо првог, пара погледа први пут младој девојци у лице. Игаао је до дворане са госпођом Храстовом остраг, а кад дошли до улаза, застане Руда и Корен одведе госпођу кроз дворану на прво место бага

пред позорницом. За њим доведе Руда Болеову и остане напред поред госпођа. Конципијент пак оде натраг. Сам не зна, да му је крв ударила у лице, кад се гурао кроз густе редове гостију; на очи му пала нека магла, па не чу, кад му гаану Ловшев Богатјан у ухо: „Добро се држиш, пријатељу!" Звонце поново зазвони и завеса се диже. (Наставиће се.)

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц. (Наставак.)

Може ли се дакле Лаонику веровати, да је цар Стеиан поставио Вука, сина Бранковог, кога ои назива „Вук Елеазар, син Бранков", намесником својим у Подунављу ? Подунавље, а наиме град Београд са својом облагаћу на једном и град Ролубац са облашћу на другом крају, држао је још год. 1 346. краљ угарски Лауш I. у својој власти. Могуће је, да је доцније а имено год. 1354. цар Стефан заузео то Подунавље и да је поверио ту покрајину једном од својих верних мужева, који се тамо и год. 1358. нагаао, кад је други један барон српски, као гато нам је то Флорентинац Вилани испричао, напао на н> и тим повода дао, да се Угри у ту размирицу њихову уплету и да са краљем својим год. 1359. упадну у српске земље и нападну на цара Уроша. Но да је тај властелин из Подунавља и у Подунављу био Вук, син Бранка МладеновиЛа, није ни најмаље вероватно већ и зато, што год. 1354. Вуку, сину Бранковом, ако је било 14—15 година, више му зацело није било. Вук и његова старија браЛа, Хиландарски калуђер Роман и Гргур, спомињу се ирви пут у листини, којом су Гргур и Вук на молбу старијег свог брата, поменутог калуђера Романа, записали Хиландару баштинску цркву своју арханђела Михајила са селом Трстеником и .јога друга два села, који је запис цар Урога год. 1365 у Приштини повељом својом потврдио (М1к1. Моп. 8ег1). 171.) Лаоник, писац турскогрчке историје у другој иоловини XV. века, негато је научио, ал није добро обавегатен био о сриским стварима, кад је писао ту историју „с1е геТзш 1игШС18", — и гато је доцније било, пренео је, но опет погрешно, у старије доба, у доба цара Степана и првих година цара Уроша. Он је чуо и дознао, да је кнез Лазар био некад господар и „Подунављу" и да је имао зета, Вука Бранковића, који је мимо таста свога имао и своју државу, своју област, али Лаоник није знао, где је та област Вукова била, и није зпао, кад је и како је кнез Лазар дошао до

господства у Подунављу, и много друго што-шта није знао тај Грк Лаоник, а и што је знао и дознао, и то је сметено, те се с тога у њега поуздати и на његове речи ослонити не смем. Ја не смем а госп. Срећковићу како је воља, — нека се поуздава и нек се наслања на Грка Лаоника Халкокондила, нека се даље дрзки Орбинк, који је дотично место о Душановим намесницима извадио из Лаоника и оне књиге „староставне", ко.ју је он у XXI. књизи Гласника издао а у којој је оно место такођер преко Бранковића и Орбина потекло из Лаоника; и најпосле нек се г. Панта и у будуће придржава, нека и грли и љуби оне котурове, које толико помиње и напомиње, али нека бар одјако зна., кад дојако није знао, даје и тих котурова виновник Грк Лаоник, све ако су и добили данашњу своју форму ти котурови тек у у нрошлом, у XVIII. веку. Јест, добили своју форму и нридобили ону изреку: „Убицн мој Вукашине", којом је г. Срећковић ону зграду своју од плеве у Гласнику РХ1У. накитио. Г. Панта нека се кити и нека се поноси кићенком том, а ја се само радујем, што сам се већ једанпут опростио оне грчке беде — мусеведе — и његових српских дијадоха; јер опростивгаи се Лаоника брзо ћемо бити готови и са Орбином, Млетачким опатом, који на првом месту рече, да је „кнез Лазар приграбио сву земљу на угарској сумеђи, која се звагае земља краља Степана" а на другом написа, да „Лазар са својим зетом Вуком Бранковићем владаше државом краља Стефана и целим Подунављем". Нити је кнез Лазар приграбио земљу краља Степана, нити је Вук Бранковић био зет Лазарев, нити је. Лазар с тим незетом својим владао поменутом земљом краља Стефана и целим Подунављем за жива цара Уроша. И Орбини је, каогод и Лаоник, пренео у старије доба, што се доцније збило и догодило. Што се пак тиче оне приче Орбинове, по којој се „кнез Лазар и Никола Алтомаиовић договорили