Stražilovo

П2

ћурка." Американци, знајући за „виспреност" ћурчију, овако их хватају: скрпе малу колебицу од шибља, а оставе на њој само малу „дбру" и ту проспу мало кукуруза; дивље ћурке као луде се провлаче, па налећу на кукуруз једна за другом. Јесг! ал кад нестане кукуруза, а љих пуна колиба, па се стану гурати на мала врата, ал не мож' напоље, а Американац запуши „деру" па их са колибом заједно однесе кући. Француски „ииљари" ухвате ћурка, па га донде ране у вино умоченим хлебом, док се не опије и не чучне лепо; тада му ишчупају перје, па га метну на гњездо, где ће га „насадити"; он ти ту неко време продрема, а кад га ирође занос од вина, покуша да се дигне, но док се дигао, осети да му је хладно око голих прсију, с места се посади опет па за два три дана се тако навикне, да сад могу без бриге метнути под-а-н. до 30 кокошијих или начијих јаја. Не би вам се сад ћурак ни за живу главу макао са легла све донде, док се не излегу пилићи

чШ ЛЕНЕА ХАЏИћЕВА, Откако имамо иародно своје лозориигге, дешавало се већ више нута, да овај или онај члан изненада изневери друштво своје те напусти стазу, којом је донде себи на дику а народу на корисг ходио. Узмемо ли у обзир позоришне околности наше, које су засад још у врло магловитој слици кадре да прикажу радиику присганиште одмора и мира, не можемо се чудити, што смо у толико и толико прилика дошли у ненрилику, да жалимо за овим или оним, било већ опробаним и заслужним, било још додуше неопробаним али тек даровитим мимом, који се баш онда с нама растаде, кад се том најмање надасмо. Да споменемо за последњу петнаестину година Маринковићку, Катицу Савићеву, Дену Маринковићеву, Љубицу Зорићеву, Зорић-1, Николу Недељковића. Не рачунамо овамо дичне оне главе, које нам је смрт уграбила, не рачунамо овамо Пају Маринковића, Лазу Телечког, С. Рајковића, Марију Рајковићку; па ни оне, који нама додуше окренуше леђа, али зато на другој страни живе дивној уметности глумачкој и верно служећи њој служе и просвети нашег народа. Мислимо овде само, који се уклонише са врелих дасака позорничних те стадоше на мање више темиерованије земљиште приватнога живота. Иа сасвим по души смемо ту да затврдимо, да нас низаједним таквим неверником или неверницом не заболе душа тако јако, као за кротком, вредном, савесном, опште омиљеном нашом Ленком Хаџићевом, која се украде баш усред најлепших својих успеха, кад јој је широм позоришна српска публика нагла да покаже и докаже, колико јој уважава и дар и вољу и трудбу и мар, кад је једва једаред по заслузи постала љубљено, на^рукама ношено мазунче; кад је дигла главу после 17 година мучног рада, скромно и трпељиво поднесавши неоправдано неповерење у њену снагу; претрпивши, да јој се богати скуп уметничких њених снособности, било навлапг било нехотице, дуго и дуго превиђао те се без нужде тражиле са стране, које ће скоруи скидати са улога и кусати га а .Лепку крај

Б р . 4.

или пачићи. Људи ту на гњезду морају да га хране. Пиљежи је ћурак верна дадиља, као оно копун, о ком већ рекосмо, да га уз пилиће као „бону" употребљавају. Да завршим — поштована госпођо — ово причање моје лепом песмом Змајевом „Две ћурке": До сад су се — не знам за пгго Гледале к'о Турци; А данаске ево црна ћурка Дође к белој ћурци. „Дуго вам је време, сестро драга, Па хајдемо мало да се прошетамо, А шта знамо друго!" На те речи напући се бела Аристократуша, Од гордости нос јој сав номодри, Напе јој се гуша : „Шетајте се, драга моја, сама, Ил' с киме вам је воља; Истииа је, ми смо обе ћурке, Ја сам ипак боља!"' м. к

I Џ свег хатања и одушевљења немилостиво отискивати у кутак, из којега се само сме помолити, кад треба извлачити из невоље. Сад, кад су сва та искушења прешла, кад је дар њен добио обилно прилике, да заблешти златним заром — сад се Ленка ирашта с позорницом, на којој би одсад брала била лаворике све леншу за леншом ! Штета, одиста велика штета! Име Ленке Хаџићеве тесно је, рекли бисмо: нераздељиво скопчано са именом српског народног позоришта. Ленка је дете тога завода. Ту је она проснила лепе снове невина детињства, ту крепила душу и срце и напајала се племенитим одушевљењем за узвишену уметност; ту је она х^ао дете скакутала по иозорници, ту из прикрајка мотрила на сваку реч, сваки миг, сваки иокрет „тетка-Драге", „тетка-Љубице", „тетка-Милке", ту је она расла и развијала се телом и душом, ту се васпитала, ту ирекужила прву дрхтавицу позорничну иа ту и славила глумачко своје славље. Чудновато је Ленка започела, чудиовато наставила и чудновато завршила своју глумачку каријеру. Почетак и свршетак су две сјајне тачке, које дели огромаи простор магле и сутона. Тек одвркла швигарица па је већ ступала на позорницу у повећим улогама и свако јој се живи морао чудити, како сигурно ступа, како разборито глуми. Сви су знаци сведочили, да ће се из тог девојчета развити, и то, док оком тренеш, развити глумица првог реда. Овде је у Новом Саду у већој улози први пут стунила на позорницу новосазидане позоригине зграде 2. јануара 1872. као Милка у Округићевој „Саћурици и шубари". Као да је данас гледамо! Протегљасто, слабуњаво девојче — јодва ако му је петнаеста зима па ти се то шири по иозорници као но својој кући. Па кад онако у простодушном заносу откреса оно „та не бих хтела за Мађара поћи, да бих знала, да бих царевала" а оно се заори громовит пљесак, прво бурно одобравање у новој кући. Дође затим и Каролина у Фрајденрајховим „Граничарима" па Савета у ТриФковићевом „Школском иадзорнику" иаира-

СТРАЖИЛОВО

' (,&)(