Stražilovo

110

СТРАЖИЛОВО

Б р . 7.

рада, на ком се башкаре и многе непозване делије, већ се то зло улегло и у нашу књижевност, у којој на грдну њену штету зулумћаре и башибозуче и такве стихије, којима на том пол>у баш нема места. У нас ћете наћи не мален број млађих људи, који нису ништа учили, или нису довршили започетих студија, или се у опште нису озбиљно занимали науком, па ипак хоће да су иаметнији и ученији од људи, који су редовно свршили своје студије и годинама раде на пољу књижевности и науке. То је жалосна, прежалосна појава, тим више, што ћемо је заман тражити у других народа. Да би се уверили о спреми г. Симеона Кончара, да као критичар ради на књижевноме пол>у, биће довољно, да из његове „критике" изнесемо само ова места: ТТТто се у првоме реду тиче његове доследности, доста је да поменемо, да он, пошто је испрескакао на сву меру иартију мога делца о Песталоцију, па још додао, да и остали примери нису много бол>и — међер је мој критичар учена глава, кад све то тако зна! Оттз Мтегуае ћото! — ипак на крају каже, да је то делце к р а с н о. У опште је аргументација мога „критичара" скроз плитка и конФузна. На два места употребл>ује он реч к а л а мб у р са свим погрешно, не знајући јој правога значења. За Песталоцију вели, да је н а ј в е ћ и ч о в е к — пзит 1зепеа1н«! — свлјух (ух!) в е к о в а!!! (1р81881та уегћа). Читајући те и тима сличне апсурдности мога „критичара", зар да не применим на њ пуним правом речи оне из времена некадашњих наших омладинских скупштина: „Ја нисам аргумент, а нисам ни документ, струке наше по површности и обстојателства, што се воде у Кикинди и Башахиду но дужности." Ви, г. Симеоне Кончару, можете се слободно руковати са оним сељаком омладинцем, који гледајући, како браћа његова говоре на збору, један л е п ш е и к и т њ а с т и ј е од другога, не хтеде ни сам заостати иза њих, те уставши отпоче свој говор поменутим речима, али му збор не даде? да он тако учено и заврши свој говор, како га учено беше и започео!... Књижевности нашој на штету су навластито оне стихије, које у пустој својој уображености, да што знају, несмислено се размећу, граде се књижевницима и критичарима, а овамо су тек кроз илот завирнули у царство науке, у које се улази цигло многогодишњим систематским радом и великим трудом и муком. За такова лица вреде оне речи Цицеронове: „РптогЉиз 1а1зг18 гет." Такове господичиће ваљало би радикално лечити од те њихове уображености, а то би само користило нашој књижевносги. То би била у ирвом реду дужност уредника наших лисгова, који би тим лошим ђачким ексерцицијама, место што их тако олако, а на бруку наше књижевности, нуштају у јавност, требали да дају место, које оне и заслужују, бацајући их у кошар, где ће их покривати копрена вечитога заборава. Ви, г. уредниче, чините савесно ту дужност, а то вашем листу служи на част. Да ли се пак то исто може рећи и о свима осталим уредницима наших листова и листића? Такове индивидуе, који хоће Да су књижевници и критичари, а без икакве квалиФикације, вал>а упућивати, да пре него се појаве на књижевном пол>у, озбиљно уче годинама уче, а посл^дак тому биће за њих спасоносан: место миимог знања стећи ће они праве науке, а, што вреди још више, постаће — скромнији.

Г. Симеон Кончар изгледа заиста смешан, кад, „критикујући" моје делце, удара. у тон поучавања! Хвала вам, г. Кончару, на поуци, ал је ја од вас не требам! Али шта да речемо о г. „критичару", кад он, нападајући то моје делце, које су, пре него је угледало света, помњиво проучили гг. др. Ђорђе Натошевић и Светозар Савковић, и нашли, да је оно добро у сваком погледу, кад, велим, г. Симеон Кончар ипак хоће да је врснији и „меродавнији" од та два призната наша књижевника ?! Вредно би било данашњој нашој књижевној мизерији посветити нарочиту студију са моралне стране. То би нам дало слику тако немилу, да би морало ожалостити до дна душе сваког правог нријатеља народне нам будућности Ил зар није тако? Примите, г. уредниче, искрени израз мога поштовања. Др. Ђ. Дера.

ГосиоЈине уредниче ! У 12. бр. „Нашег доба" од ове године има нешто о српском сликару Арси Теодоровићу, као допуна ономе, што је о истом сликару било речено у 4. бр. „Јавора" 1888. Ради исправка толико ми је рећи, да у „Српском Детопису" за год. 182К., у другој честици, што је издала „Матица Српска", на стр. 190. штамиане су „жалостне в-ксти", т. ј. како „за кратко време изгубисмо смерт1го много отличнм Сербалл", па у томе низу на последњем месту стоји наштампано ово: „Благор. Г. Арсенш веодоровичг., искуснми живописац г Б -ј- 13. Феур. 1826." Свакојако држим, да ће ово бити најпоузданији податак, кад је умрво срп. сликар Арса Теодоровић. Ваш ир о ф. Ан др иј а М. Ма т и ћ, библиотекар у срн. вел. гимназији.

Г Л А 0 Н И К. (Пети свечаии скуп срп. кр. академије у Београду) био је на Сретење (2. Фебр.). Ту је за академика проглашен и у сва академичка права уведен Милан Ђ. Милићевић. Ни овај пут нису били у скупу сви академици, али, како кажу Београдски листови, било их је опет више него до сад. Председника, још увек оболелога дра Ј. Панчића, заступао је и сад Чеда Мијатовић. Нови академик, врло поштовани сарадник и нашега лисга, М. Ђ. Милићевић, читао је своју расправу: „О постанку и развићу народие наше библиотеке". Том темом осветлио је академик многи кутић и тековину младе Србије, а нарочито је истакао, како по чл. 7. закона о академији придата њој и библиотека с музејем, те као библиотекар сматра за дужност, да председнику академије да извештај о заводу, којим управља. (Годишњи састанак одбора Чунићеве задужбиие) био је 31. јануара, на дан смрти задужбинареве, у Београду. На седници су били: иредседник М. Ђ. Милићевић и чланови: Ч. Мијатовић, Ст. Бошковић, Св. Вуловић, Сава Сретеновић и Ж. П. Симић. — I. Председник јави, да X. књ. Годишњице није изашла до сад, јер, при свем старању, није могла бити готова, што није било довољно чланака. II. Из извештаја о књижевном раду видимо, да су у одборским седницама од 1887. (6. маја) до данас читани и за „Годишњицу" иримл>ени ови радови: 1. „Вукан, најстарији син Стевана Немање и Вукановићи", и 2. „Мирослав, брат Сте-