Stražilovo

364

СТРАЖИЛОВО

Бг. 23.

смо. Какве је мисли у аој изродила та голема стена у сред воде, не умем рећи, јер је мислила француски а на послетку и не тиче ме се ништа. Међу тим смо, дуж српске обале, прошли многе остатке од старина. М. ђ. Милићевић спомиње те остатке у својој „Кнежевини Србији," наиме Еостолац, Рам и Голубац. Дођосмо до станице Дренково. Знали смо већ, да нам се ту ваља искрцати, јер мало ниже од Дренкова почиње горњи ђердап, а тим путем не може сад ни најмања лађа пловити. На обали пружио се дуг низ покривених и откривееих кола. У прва ће се наместити путници а у друга ће натоварити наше ствари. Ја седнем са још три путника тако у петашеста кола; али се нисмо кренули одмах. Оне две лепе госпођице тражиле се непрестано, гувернанта је викала и звала свога питомца, Босанац је достојанствено стајао пред својим булама и чекао, да и на њега дође ред, турски војник, с рукама у џеповима и с цигаретом у зубима, гледао разрогачено у ту галаму. Остали се путници мували тамо амо а онај Енглез је употребио прилику, те се. слично змији, вијугао и мотао између кола док није дошао до првих, те да се за тим врати и, сличним начином, опет обиђе, управо оптрчи, свака кола. Једва смо се сместили, и једва се крене цео караван. Почесмо се у колима разговарати. — Где је онај Енглез? запита неко. — Ено га на ирвим колима; седи до кочијаша и тера коње, одговори други. Морадосмо се смејати сви. Описати ђердап, ма и вештим пером, врло је тешко; сликар би можда приближно иогодио карактер тог предела. Али све би то било далеко од праве појаве, јер ни писац ни сликар не би могао предочити оне разнолике слике, које се путнику појављују, док пароброд ииз Дунав све даље и даље клизи. М. ђ. Милићевић навео је у белешци на страни 952. и 953. сво.је „Енежевине Србије" поименце све оне плоче и прагове, „преко којих дереДунаво." Многи путници описали су китњасто тај предео, многи цртачи ухватили су по где који призор; али да се дође до потпуног утиска, треба проћи туда. На сваки начин ваља имати у грудима нешто појезије, јер само с њоме може се доћи до правог разумевања те јединствене природне појаве . . . У једаред метеж, граја, гунгула; сва кола стадоше. — Шта је? Шта је? Енглез се побркао с кочијашем и хоће да га баци с кола; али овај је јачи од њега, и у мало што није Енглез, у својој омиљеној фигури, у великом нолукругу, слетео с кола, да се није нашао вођа карвана, и изменио кочијаша.

ГГрођосмо кроз село Сињицу; с оне стране Дунава је Доњи Милановац. По улици се котрљају мала деца у друштву с прасицима и с, керовима, по авлијама ходају и раде Влахиње у врло одважном неглижеју. Могао је бити један сат после подне кад смо стигли до неке врсте станице, где нас је чекала мала лађа. Сели се опет! Енглез је први улазио у лађу; поносито је подигао главу и победоносан осмех лебдио му из нод увоштених бркова; полугласно је певао енглеску химну: ОоД 8а,уе Ље кхп&! имајући у памети по свој прилици (нешто сумњиву) победу над кочијашем. За њим је ишао остали свет, и гувернанта са својим питомцем, и оне две лепе госпођице, и онај дебели и лепо обучени господин и — та већ сви. Наравно да смо проћердали много времена, док смо се са стварима сместили. На тој лађи беху сголови постављени; ту ћемо дакле ручати. Док длан о длан — сва места беху заузета. Само се Енглез није појавио; он је, да накнади д.уготрајно седење на колима, двоструком брзином јурио по крову, опет у великој елипси. Ја сам седео с једним младим трговцем из Београда, и разговарао се с њиме, срчући полагано црну каву. Они други гости, који су с нама за истим столом седели, устадоше и одоше. Ми се лепо разговарамо а не слутимо ништа зло, кад се уједаред појави Енглез и за наш сто седе, чинећи се нас ама са свим невешт. Јео је, што му је послужитељ донео, а велику боцу вина испразнио је као да је ваздух. Путник, који је већ с нама на истим колима путовао, седе до мене а преко пута Енглезу. Јави му се. У Енглеза се затегне лице, погледи га замућеним и крвавим очима и поче у ситним одломцима нешто да му говори. Путник не знајући енглески, запита га француски, шта жели. Енглез поче дрхтати, испразни муњевито-нагло чашу вина и сгаде нешто говорити, што би га на обалама Темзе разумели, али на доњем Дунаву није га разумео нико. Све се већма и већма жестио и ја <?ам чекао, кад ће већ једаред прснути, кад се путник, видећи беду пред собом, диже и удали. Као да сам опет чуо тих-е звуке „Сго<1 вауе Ље кт§" из Енглезових уста. Није нас ни погледао, као да смо каква ваздушаста тела, а не чврста и жива. Дођосмо до Оршаве. Ту смо се задржали неко време, док нам чиновник није прегледао пасоше. После тога отисне се лађа и пође даље. Прођосмо Ада-кале, ону малу разорену тврђаву на острву ниже Оршаве. Ево нас код Вечерова, првог румунског места. Лађа стане уз обалу и ми се морадосмо искрцати, јер сад долази доњи ђердап, преко ког се не