Stražilovo

404

У кавани напЈао је на истом месту Павловића, како непрестаио гледи на све стране, као да кога очекује. Кад је видео Петра, накашље се малко. Петар је кратко време иремишљао, да ли да седне за исти сто или за други, но пошто би то била неучтивост, која би Павловића за цело увредила, те би му се тако измакао сигуран кошар, његова једина жудња и чежња, поздрави учтиво старца, и с речима: „дозволите, господине!" седе на јучерашње место своје. — Извол'те, извол'те! Па како вам се допада наша варош ? -— Добро и лепо. — Само још да видите и околину! — И то ћу; и тако сам дошао, да мало пропутујем наше крајеве. — Треба да посетите и који манастир. — Могу и то. Али, знате господине, смирени оци нису баш врло гостољубиви; има их, који су баш и неотесани. — Нису сви. За вас би то била промена, јер за цело сте до сад живили по великим варошима. — Та да, кад сам се још задржавао на универзитетима. — Тако! Па коју сте струку себи изабрали ? —■ Како то? — Ја мислим, који сте факултет изабрали. — Факултет? Да . . . факултет . . . (Иетру није пао на ум) . . знате .... та све једно, доста то, био сам на универзитету. — Молим вас, али . . . — Да, да, био сам уписан на правном факултету. — Не разумем вас. Та морали сте ваљда себи изабрати струку за живот! — Ах! Ја сам, знате, био опрезан при избору својих родитеља .... — Шта је то ? То не разумем. — Хе! Дао сам се родити од имућних родитеља . . , — Па зар ви . . . ? — Пошто су ми родитељи оставили леп иметак, изабрао сам себи за струку, да примам аренду од земље и кирију од куће. — Аха! Сад по мало разумем; али оно пре: опрезан при избору?! И Павловић наслони главу на руку и замисли се дубоко, дубоко. Петар мирно истресе чашу своју и наручи другу, остављајући Павловићу, да лупа главу о тај нови гордијски чвор. — Него, поче Павловић, пошто га никако није могао решити, да пређемо на друго. Моја супруга и моја кћи захваљују вам се, што сте се на лађи с њима забављали.

БР. 26.

Петар се ћутке поклони. Аха, помисли у себи, прво озбиљније зближење! Кошар је већ у мом џепу. Павловић хтеде још нешто рећи, али — но налогу је радио — није знао, како да уведе ствар. Петар га мирно остави да се мучи, обраћајући сву пажњу своју на цигарету, да је што ваљкастију смота. Петар је врло слатко ручао тог дана — он није ни иначе баш кисело ручао, јер је свагда пазио, да му душа не дође до жешћег узбуђења. То квари апетит а и иначе шкоди. Он је у опште био најзадовољнији од пола дванаест па до четир сата; онда има опредељена посла: да пије пива, да руча и да прилегне. Тако исто му је пријатно доба било од седам у вече па до десет сутра дан; онда пије пива, вечера, већ докле вечера, спава и облачи се. Остали часови преко дана беху му несносни, и свагда је оставио слепом случају, како да их „утуче." Тако је и данас био у највећој неприлици, шта да ради, кад се око пет сати нашао ван гостионице. Да опет шпарта по главној улици? До душе, и то може; али пре-подне је већ тиме утукао. Да иде али куда да иде? Тако се Петар, не знајући ни сам како, нађе близу реке и ту спази пливницу. Лице му се разведри — иде да се купа. Ту ће бар један сат утући. У води се нађе с Павловићем, и ту дође до мокрог или бар влажног руковања. Павловић је дувао и хукао, као да вуче лађе. Кад год се загњурио и опет изашао на површину, мораде се Петар увек смејати : са ћелаве главе његове цурила је вода, која је, као на два олука, по дугачким брцима његовим лопила доле; уз то још они неопредељиви гласови, којима је своје задовољство и уживање изразио. Петру баш није уливао много уважења будући му тастнетаст. Из пливнице пођоше за једно. На улици нађоше се с госпођом Павловићком и с госпођицом Павлином. Петар је слутио, да се ближи одсудни час непосреднога и личнога упознавања. Тако и буде. Павловић прикаже Петра својима а своје опет Петру. 0, како је свима драго и мило! Знају се до душе већ — та на лађи, кад су пре неки дан за једно путовали и ручали. Лепо су провеле то неколико часова, у пријатном разговору — та господин Светић тако је досетљив! Па баш забаве ради путује ? То је за иста пријатно, само кад се може. Путовање спада међ најлепше забаве: нови предели, нова познанства, нови обичаји, све друкче него код куће, где човек скоро да огугла. Оно до душе код куће је најбоље, што но вели пословица наша, али промена, промена!. . . Тако у шетњи и разговору прође читав сат; беше већ седам. Петар мишљаше истина, да је доба пиву;

СТРАЖИЛОВО