Stražilovo

572

СТРАЖИЛОВО

Б р . 36.

Синиша; а ја ћу на то да одговорим: да није нужно, да га ми сад дирамо, кад су га други, и то баш његови земљаци, већ давно дирнули. Као год што код нас приче и народне песме о матери биједе кнежевој вечери, о Југ-Богдану, Срђу Злоиоглеђц и др. не могу историји у очи да погледе, тако исто и приче о Вилхелму Телу и другима не могу да издрже строгу критику. Када су оно изумрли херцози од Церингена (2аћпп^еп) (1218.), који су у 11. и 12. веку као државни викари у Хелвецији (или да кажем у Швајцарској) владали, поцепала се та земља у више територија. Слободни градови, слободне опћине, епископати све је то потпало непосредно под врховништво немачког цара. Међу тим се почеле дизати две куће: грофова Савојских на југу, и Хабсбуршких на северу. Поседи Хабсбуршке династије лежали су у Елсасу, Швапској и Швајцарској. Ти поседи, особито они у Швајцарској, касније су још вигае проширени и повећани. Године 1239. буду исги на двоје подељени ; на два сина Рудолфа старог (1199. —1232.) и то Албрехта и Рудолфа II. Том поделом земаља буде и династија Хабсбуршка на две гране подељена : једну млађу, тако-звану Лауфенбуршку, коју је Рудолф основао, и другу старију, којој је отац Албрехт био, и која се чисто Хабсбуршком звала. Рудолф је имао у посед бсћтууи, 8агпеп, 81;апв, бетрасћ, пола тврђаве ЈГимбурга у Елсасу и Лауфенбург у Брајсгау; Албрехт пак је држао Ааг§аи, 2ипсћ^аи, 8ипс1§аи, Вгеш§аи, 8ект§еп и јога друге градове. Као гато се може видети, Хабсбурговци су били господари великог дела и бага језгре Швајцарске. У борби Фридриха II. са папом била је старија лоза на страни царевој а млађа на страни папиној. Али и једни и други гледали су, да поседе своје повећају и господство у неким крајевима гато више учврсте. Где су само као викари били, ту су на том радили, да једино они врховни господари посгану. Међу тим борба између цара и папе даде први удар политици и господству Хабсбурговаца у Швајцарској. Швајцарци су увек тежили, да се ослободе разних господичића, државних викара и куратера, и да непосредно под немачку државу потпадну. Прво буде одузето викарство Хабсбурговцима над Ури а мало за тим (1240.) и над Швицом. Но за време интерегнума знали су Хабсбурговци да се опет утврде на старом месту. У том се деси да млађа Хабсбургака лоза изумре и право на своје поседе пренесе на старију лозу; тако је ова опет ујединила све старе поседе. Кад је Рудолф из Хабсбургаке династије посгао краљ, Швиц и Ури су искали, да им овај потврди оне слобогатине, које им је Фридрих уступио био.

Али овај не хтеде то учинити, јер би тиме сам својој кући био гакодио. Да Хабсбурговци нису били омиљени у земљи, види се отуда, што су набрзо после смрти Рудолфове (1. авг. 1291.) Швиц, Ури и Унтервалд склопили „вечити савез " ради одбране против сваког нападаја (а овде су за цело највише Хабсбурговце иодразумевали.). За борбе Адолфа од Насау и Албрехта од Аустрије дођу (1297.) Швиц и Ури опет непосредно под државу; а 1309. буде то исто и са Унтервалдом учињено. Тиме су савезници постигли оно, гато су хтели. Они посташе слободни, а Хабсбуршка кућа изгуби господство над њима. То је био велик удар за династију Хабсбуршку и она је гледала сваку прилику, да рану своју залечи, да опет дође до својих старих поседа. Године 1315. месеца новембра крене се Леополд са одабраном војском против швајцарских шумадинаца; али га ови храбро дочекаше код Моргартена у својим брдима и сву му ритерску војску разбигае. Хабсбурговци не имадоше куд, већ се оканише за сад својих претензија. Та победа охрабри Швајцарце и они поновише свој стари савез. Што је у земљи већа слобода владала, то .је углед старих господара све мањи бивао. Касније је тај савез јога већи нарастао, јер ступише у њ Луцерн, Берн, за тим Цирих, касније Гларус, Цуг и др. Ти догађаји родили су Вилхелма Тела с једне и Геслера с друге стране. Јуначка дела, која сви скупа починише, приписаше касније једном Телу. Разне приче о Вилхелму Телу и Геслеру почеше се тек у 16. веку развијати. Међу тим Тел није историјска личност. Њега не сиомиње ни један савремени жронист. То име се тек гсасније поче спомињати; и јуначка дела Телова поче тек млађи нараштај хвалити и узносити. Језгра свих прича и песама о Вилхелму Телу и Геслеру је та: борба младе конфедерације за своју самосталност и слободу — а с друге стране обрана ирава, која су стари госиодари над тим земљамл и народом себи ирисвајали. — Јован из Винтертура, који је баш у то време живео, све догађаје, као и битку код Моргартена описао и после пораза Леополда видео, не спомиње баш нигата о Вилхелму Телу. Тако исто ни други савременици не знају нигата о Телу. Тек МеИпог Кшз, који је при крају 15. века живео, прича о Телу, како је морао јабуку с главе свог детета стрелом оборити. Таке исте скаске могу се наћи и код других народа. Саксо Граматикус, који је писао Шв^опа Башса до 1186., доноси нам исту таку причу; само пгго је тамо јунак Токо. Таква се скаска налази и код Норвежана, Исландеза па и Енглеза. Види се дакле, да јој није извор у Швајцарској.