Stražilovo

598

СТРАЖИЛОВО

Б р . 38.

све већа па сад посред тишме снази лепу Нејеру, како је своју, од врбе оплетену котариду грацијозно притисла на груди па десном руком дели вештачки свијене стручке и венце. Одиста је изгледала умиљато у својој ружичастој хаљини, што јој је горњи поруб, богато извезен златом, обвијао пунана плећа а на обим раменима био прикопчан укусном пулијом. „Мени, мени, Нејера!" орило се са свију страна. За тињи се час испразнила дупком јој пуна котарица; па сад стадоше сребрњаци падати као киша у котарицу а Нејера је смешећи се захваљивала лево и десно. Последњи, који је купио стр}'чак, био је Конон. Јучерашњи неуспех није дао мира размаженоме аристократи. Донде му је Нејера била равнодушна; сад га је почела занимати. На два сата, кад се сунце родило, сео је био на своја кола. Од Олора је знао, да та нова уметница, што је тако наједаред искрсла и дошла са острва Дромиска, око по дне на споменику архонта Креонта продаје цвеће. То је била ирва и најзгоднија прилика, да с њоме говори. Конон се догурао тик до девојане. Што јој сад није у котарицу бацио, него јој са неком свечаношћу у руке тутнуо, није био сребрњак, него персијски златњак. Јуче је на друму онако олако узео ствар. а сад је био учтив и ненаметљив. „Нејера," шаптао је, „за јучерашњи случај. који треба да одбијеш на угрејану ћуд моју, жао ми је од свег срца. Хоћеш ли ми дати прилике, да ти докажем, како се искрено кајем? — Смем ли ти насамо разјаснити ? .. ." „Дива ми!" смејала се Нејера, „ја баш нисам злопамтило! Опазила сам ја, да ти је из душе говорила божанствена обест Лијејева. Међу тим ћеш на овај златњак добити ову прегршт драхма кусура." „Није него!" не даде Конон. „Ти ћеш ми допустити, да твоју вештину онако платим, како се мени свиди. Сад пак одговори ми : јеси ли вољна.. ?" „Господару, ја те не разумем," рече Нејера, слегнувши раменима. „Ствар је свршена па ја не знам, шта би ми ти имао даље рећи." „Е гледај ти само њега!" зачу се сад глас младога Олора, који је чуо био последње речи. „Тај баш не попушта, несити делија! Свагда мио и љубазан спрам лепоте, свагда милостив спрам бајне милоте." За тим, ставши тик уз Конона, стане шаптати, но ипак тако, да је и Аконтије чуо: „Иомисли на Кидипу!" „Није ме ни бриге!" одговори Конон. „А јеси ли ти сигуран?" запита Олор. „Са свим сигуран." „Ја сам чуо баш напротив."

„Преварили су те, зацело су те преварили, јер само злобна намера може хтети тако лудо извртати ствар, која се по целом граду зна. Архонт Харидим пред сведоцима ми је обрекао, па ако доживим зиму, надам се, да ћу премудрога Олора видити у мојим сватовима." Олор слегне рамени. „Харидим и његова ћерка Кидипа — мој брајко, то је двоје. У осталом ни Харидим се не ће баш обрадовати, кад чује, да му будући зет на но улице цвећарку моли, да се може с њоме састати." „Зар сам ја то радио?" „Тако нешто." „Што му драго!" У тим је речима изражено било уверење, да је њему, богатоме Конону, све допуштено, што би се иначе замерило, да когод други уради. Ипак је ношао за бледим младићем, који га је лагано одвукао оданде. Аконтије је стајао у најближој близини. Ниједна реч му није умакла. „Помисли на Кидипу!" Та је реч звонила чудновато пророчки. Каква ли је то била особена цура, та ћерка Харидимова, кад њене одлуке толико одсуђују? Од Меланипа, свештеника Афродитина, дознао је био Аконтије, да је Харидим строг и да има непоколебиву вољу. Само је необичан девојачки характер према таквом оцу могао важности прибавити своме мишљењу. А да ће она то радити, шта више, да њу просидба богатога Конона није баш са свим безусловно усхитила, као што је мислио сујетни делија — то се Аконтију чинило да чита из речи бледога Олора. — Ни сам није знао, шта му је: али та Кидипа, коју је само по имену познавао, у потаји му се стала допадати па са бујном фантасијом уметничком поче он замишљати краљевски племенити лик њен-, њено благо па ипак заповедничко око, осмех јој, који очарава те је и успомена на њ доста, да чак и обеснога Конона у пркос свим спољашњим протестима укроти. Сав занет у те мисли није ни чуо, кад га је Нејера викнула по имеиу. Брзим се корацима упутио у град; гаарена врева улице крај пристаништа бунила га је у сановним његовим посматрањима. Сад му опет дође на ум уметничко дело, које је одавна био замислио: пастирка на повратку кући; тој је пастирци он тражио образац. Међу тим је тожио и за тим, да се прибере па да у тишини своје избе преради разнолике утиске своје шетње. У сат после по дне стигао је пред кућу Коронидину. Бака га је стала потанко испитивати но он јој је са свим укратко одговарао па онда оде у радионицу, где се грдни балван мрамора немо и жалосно на њ разрогачио, као да пребацује уметнику