Stražilovo

\. а .с^г/уг <5 чз 344 е*-

И ако ме јо било жао слроте мајке, илак сам хтео да влдлм, до колике храбростл може доћл безазлела тичица, говела матерллском љубављу. А то ме лачинл тлраном срца њезлла. Отворлм нрозор л лружлм длан, са кога тлче лишташе. Кад ласга угледа да је прозор отворен, улете као махнита у собу и иоче иискати, облекући час више час ниже. Један пут је тако близу била, да је крилима дотакла тиче, те да не склопих длан, нало би доле. И друга ласта иалетала је и облетала око мене, само не тако бесно, по чему сам и нознао да је оно мати а ово отац. Обоје цвркутаху брзо и живахно. Па као да с.е нешто договорише, одлете мужјак гнезду и одонуда евојлм цвркутом нотломагаше ласту. Али то не беше све. Кад је видела женка да јој не нуштам тиче, као да прегоре све; облете око мене цвркућући и слете ми на руку, па се, са очевидним самопрегоревањем свога живота, лредаде судбини. Она полеже и сва се наднесе на-д тиче, по коме је положила расклопљеиа криоца своја. Ја је приклоиих шаком. Сиротица! Тако јој је силно, под криоцима, куцало, да иомислих: сад ће иренући то малено срдашне, у коме је смештена тако велика и силна, љубав мајчина. ГГредала ми -се иотиуно; хтела је да иодели сваку судбину са својим заробљеним чедом. Ради патника, заборавлла је на осталу дечицу. Права хрлнЉанка, која оставл>а цело стадо, само да новрати изгубљену овчицу! 'Га осгали су тићи у гнезду; аа н,их ће се и отац лобринути; али ко ће са овим мучеником умрети, ако не срце мајчино?! „р[е ћу те мучити више, сирота тичице !" помисллх, иа је упустих кроз нрозор. Али ласта унорно облеташе око прозора, а, с њоме и мужјак. Она није могла олако да, напусти чедо, које у ропству страда. Ја се попех гнезду, оставих тиче међу остале и сиђох. Обе ласте слетеше гнезду, зацвркуташе весело, ночеше кљуном да љубе новраћено тиче. иа за тим брзо одлетеше и вратише се носећи нахватану храну из богатог крила природе, да га нахране. Почело се смркавати. Последње руменило сунца на заласку трнуло је у тамним власима запада; пун, као лице пуначког детета, месец расипао је бледу светлост и обасјавао на далетсо, остављајућл, у по.тутами, густо зеленило

шумско, које, обухваћено мраком, тајанственб Јпуми и маше лиснатом гланом, као да зове себл. Седео сам на авлији и ужлвао ово нролетње вече. Тамно зеленило, испод куће, бујно се раширивало и иокривало густом шумом дон.и део врта, у чијем се дну као међа нодиже дуги ред витих јабланова, те својом лиснатом густином заклањају у даљлни широко Дунаво,' чији шум доиире до могаслуха у тихој ноћи. Неки благ мирис као да је натоииб нроДет^ве вече. Чинило ми се да она, ласта и сада облеће, али ње не беше више; одавна је она са својим мужјаком у гнезду, обоје еу рашнрили криоца и тако загр.пени ириклопили тичиће, да им у росној нролетњој ноћи не озебу. Мало час је свој живот дала за нзгубл.енмм тичетом. а сада даје свима тичићима топлину срца свога. Од тога, дана толико сам се спријатељпо са мојом ластом, да ми и не изгледаше друкче него као члан моје родбине. Да нема оног гнездаицета над нрозором, чилила би мн се кућа недовршена. ,И баш тако је! Тоје гнездо мо]»ало доћи ту, иначе би све тако суморио било! * Дани за данима нро^оше а, с н>има и нролеће. Његов румени осмеј&к угасио се зајодн" са жеравицом' зажаренога лета. Настаде јоген. Природа је личила на бујну лелотицу, која нламти најраскошнијом зрелином дражи, али на којој се већ види зачетак свелости. Ванета својом ленотом она хоће још једном да занесе. Раздева се! Део по део китњастога руха свлачи са себе, обнажује бујна недра, нуна слаткога сока, показује дивна нлећа, која нас у безумл>е доводе. Али, чим и иоследњи остатак некада китњасте одеће са себе . свуче и легне у ложницу, очекујући бујно миловање младога жоника, заканшЈће јој на прагу ложнице седа старост, покриће је снежним нокровом; а место нежног л.убавног' миловања вазвиждаће ледени северац укошу песму. Жасте се снремају на далеки пут, а с њима и моја даставица. Неигго ми се стужило, кад сам иосматрао ону журбу и узнемирело одлетање и долетање у гиездо. Зар већ? иомлслих и винух се мислим.а у тоилије, незнане крајеве, нод незнани кров иријатеља, где моја ласта зиму нроводи. „Чувај ми је!" нрошаитах н.езнаноме прпјатељу, затворих ирозоре, на се