Stražilovo

•чз 492 ез-

Дуго још после молитве седела је над спаваћивом, а за тим тихо легне поред ње и окружи њену главу својим рукама. С времена на време би се Вјера пробудила, и онда би иодигла

очи на баоушку, опет их затварала и у полусну све јаче и нежније нритискивала своје лице на њене груди, баш као да хоће да се што дубље зарије у њезина наручја.

(Наставиће се).

Р

-ј-- •чј-' *чј-* -чј- V? -I ПОУКЛ. 1К

ПЕТ СТОТИНА И ТРИ ГОДИНЕ.

'во нас, дакле, нред тужиим Косовом ; ту ћемо се зауставити крај гроба велике царевине, која, замучивши се на самртничком одру код реке Марице, напреже иоследње силе, домиле до поља Косова и па том крвавом месту, нустивши последњи ропап, издахну смрћу мученика, смрћу достојном онога ђеиија, који својом величином кроз два века увенчаваше државу. Не беше ли дакле иајзгодније, да са ове узвишене хумке погледамо у далеку прошлост, да погледамо па дух историје народа, који се заче под освећеним липама и жртвеиицима древпих болова иа се развијаше све даље и даље, док се не заогрте норФиром силних краљева, пред чијом силом задрхта горда Византија. * * * У такву стању била је Србија све до онога дана, кад је требала да прионе свим силама око сузбијања азијске навале, која са бедема галипољских прећаше васцелом Балкану а која се доцније под зидовима Беча једва задржала. Смрт краља Вукашина била је онако исто велик губитак но Србију, као и смрт самога Душана. Децентралистично растројство, које је смрћу Душановом започело да комада велико царство, смрћу царева намесника ликоваше дан своје унутарње нобеде. Нема сумње, да је један део властеле са сриским духовенством покушао да стане на пут очигледној пропасти. Ђурађ Срацимировић Балшић, „самодржавнп господин всои зетској п иоморској земли", као и I!ук Г>раиковић, .,но милости Божјеј"

(Наставак.) самодржавни госиодар Нриштине и косов-

ских земаља, оба зета Лазарева, иризпадошс таста за свога господара, за наследника круне Немаиића, те се тако већ 1386 године могаше Лазар и потписИвати: „ В г Христа Ђога, блатоверни кнезг Лазарг, госаодинг вксои србскои и иоморие земли". Али како је изгледао последњи владар још са свим иераскомадане Србије? Како одсјајиваше златна круна Неманића, окићена алемима многобројних нобеда, на челу једнога Грбљановпћа? Бели орао силпога Душана оборио је тужно своју главу, погледајући иа чело народног мучеиика, око кога ће се скоро обавити венац кипариса. Међу поцепаном властелом не беше више оне синовље нокорпости, коју цар Душаи налажаше под својим скитром. Многи не хтедоше признати своју иотчињеност Лазару, на чак и оии, који ставише крупу на главу Лазареву, да ли је ставише за то, што увидеше да је он једипи кадар из рушевина по ново дићи сјајну и величанствену зграду негдашње царевине ? Да ие беше и па овоме месту личних обзира, који захтеваху, да иресто Неманића не заузме по п.их опаснија личност, пего што, би то могао бити рођепи таст? Зар пародни витез, син погинулог краља Вукашина, на коме већ блисташе порфира самодршца, не имађаше можда и већег права да српску државу поведе обновљеној славп? Ово су питања достојна да их пред историју ноложимо. А сад хајдемо даље! Раздор властелински и одупирање Лазару најбол.е је доказао, колико нови „самодржац" може рачунати на слогу у својој