Stražilovo

чз 533 ез-

више чекати у павиљону, и она је буквално испунила евоје обећање. За један еат носле љена ранговора с Вјером снустио се Савелије са јОИ1 иет мужика у ионор са сикирама и мотикама. За два сата био је павиљон разрушен и мужици уиртише на леђа греде и даске и нонесоше их из понора горе. За тим жене и деца иа њену зановест норавне и утаикају земљу, где је стојао. Други дан ујутро новедс Татјана Марковна баштоваиа и још два човека и заповеди им да место са свим поравне, обложс ледином и да пресаде на исто неколико младих јела и борова. — Красно сам се досетила, рече у себи, Да еам порушила навиљон одмах, кад ми је Нјера све иснричала, обсшењак би се можда сетио, шта је, иа не би ни иисао она нроклета иисма. И „обешењак" је доиста одмах све разумео. — Сигурно је баба за све дознала, то је њена рука! номисли у себи. Вјера је учинила своју дужност и све јој рекла. Он се окрену Тушнну, поздрави га ихтеде отићи, алиу тај мах опази његов оштри и укочени поглед. — Шта радите ви овде, шетате се, тита ли ? запита га он. За што тако гледате на мспе?... Ви сте ваљда у гостима тамо горе? — Да, у гостима. Али нисам дошао да се шетам, него да се с вама састанем, рече Тушин сухо, али учтиво. — Са миом! обрати се живо Волохов к њему и гледаше га радознало. Шта значи то? нитао се у себи. 0, он је, чини ми се,један од нретендената на Вјерину руку. Да не ће да занодене драму тај шумски Отело? — Имам једну норуку за вас. — Од кога? Од бабе? — Од какве бабе? — Од Берешкове! — Није. — Онда од Вјере? занита Марк узнемирен. — Хоћете да рекнете: од Вјере Васиљевне? — Иа добро од Васиљевне. Шта ради она? Је ли здрава? Шта ми је поручила? Тушин му ћуткс нреда листић хартије. Марк га ирелети очима и немарно тури у џен, а за тим је скинуо каиу и зачешљавао ирстима косу, било да сакрије непријатност свога положаја пред Тушином, било да не покаже осећај бола, огорчења и накости.

— Ви сигурно знате све? заиита Тушина. — Доиустите да вам не одговорим на, то питање, исго да вас замолим за одговор. — Баш по теби ћу одговорити! помисли Марк. — Немам ништа да одговорим, рече му хладно. — Али ћете сигурно испунити њену молбу, да је више не узнемирујете, нс опомињете на себе, не иишете и не долазите више овамо. — Шта се то вас тиче ? Јесте ли ви можда њен навештен заручник, кад то од мене тражите? — За то ниј е нотребно бити заручник, него просто пријатељ, који говори оно што му је наложено. — А ако будем иисао и долазио овамо, шта ће бити онда? занита Марк раздражено и мрско. — Не знам, како ће то нримити Вјера Васиљевна. Ако ми опет да какву поруку, ја ћу учинити оно, што будс нотребно. — Како сте ви нослушан и поуздан иријатељ! рече Марк са накосном иронијом. Тушин га погледа озбиљно. — Да, ви имате право, ја сам заиста њен таки иријатељ. Али немојте заборавити, госнодине Иолохоуге; насташ, да ви не говорите с Тушином у овај мах, нсго са женскињом, коју он застуна. Ја сам се ставио у њен положај и ие ћу изићи из њега, иа ма ви шта говорили. Ја сам мислио, да ће вам бити света њена жеља, да је више не узнемирујете и не буните. Она тек што се предигла из тешке болести. Марк је ћутећи ходао горе доле, ио нри иоследњим Тушиновим речима приближи се нагло Тушииу: — Шта јој је било? запита га скоро нежно. Тушин је ћутао. — Извините ми, што се љутим; ја видим да је то глупо од мене. Али видите, и ја се осећам, као да имам врућицу. — Врло ми вас је жао, али то је само доказ, да и вама треба мира. Хоћете ли одговорити штогод на њено писмо? Марку ее не свиђаше да одговара но њему. — Ја ћу јој сам одговорити, писаћу јој... — Она то ансолутно одбија, и ја вам дајем евоју реч, да она не може друкчије чинити. Она је болесна, и њеном здрављу је потребан мир, а мир ће јој се повратити кад... заборавн на вас. Ја вам говорим оно, што ми је наређено, и што сам сам својим очима видео..,