Stražilovo

-чз 238 к-

гата му јс преостало даради? Шта ? Преостало једно: да распаљује ријечју срца људска, да спепели у њима сав нанос, звјерство и бешчовјечност и да пробуди велику божју искру. И то није све. Зар се то може назвати жестоко, ако нас човјек наждене да прежнвимо то страдаље, које се назива саучешће? А ко ие зна, да је тако саучешће највеће блаженство ? Шта то гони те гомиле људске у позоригате, да гледају великога трагичара? Шта друго, ако не жеља, да преживе неколико тренутака дирљивијех суза и нарицања за другијем ? Шта нагони, да се купују и читају дјела Достојевскога ? Зар ико иде добровољно на искушење и допушта, да га сијеку? У том се и састоји, да је мука саучешћа највеће блаженство као и л>убав према човјеку, та рођена сестра саучешћа. Научити људе, да саучествују и да љубе, научити их, да вјерују у саме себе и човјештво, нагонити их, да преживе тренутке душевнога бо.на за другога, то не значи мучити их, то значи открити им, дати им највеће блаженство у животу, надарити их иеизмјернијем благом, па и то је мало ; то значи : дати им не само личио блаженство, но и извор онћему добру т. ј. нов моћан подстрекач к радиности 8а добро другијех, дакле и за опће развиће: така је жестина Достојевскога! У њој С руског *\ (У . Л • •. [-1 ' ' Ј .,

и лежи значење за руско развиће. Но са друге стране значење и то велико значење Ивана Тургењева састоји се у том, штојењегов несимизам преносио у свјесни облик несвјесни пееимизам самога живота руских илемића; он их је нагонио, да се муче тим песимизмом и да ишту изласка из њега. Тургењев је показивао тај излазак у умјетничком, љубавном и мислилачком ентузијазму. Но и то је била велика заслуга за оно вријеме. Показати красоту умјетничкијех и иптелектуалнијех осјећаја, приучити иојезији л,убави, која је била позната само са своје осјећајне стране, то је значило приправити мозак и живце за виши стадијум револуције, развити у њему потребе далеко идејалније и духовније, него што бјеху у средини руских племића, и такијем путем приправити земљиште за иозитивно сјемење Музе Достојевскога. Тургењев се може сматрати у иедагошком одношају његов претеча, као и уопће претеча идеје западне мисли. Својом критиком, својим песимизмом и презрењем рускога живота, својим идејализмом, иозитивизмом и материјализмом служили су само као плуг, који преорава руску ледину за друго самостојно, народно посматрање свијета, које је и дужно да замијени перијод западнога негативизма и песимизма. Милан ПоповиА

^ ^ *ч1." " ) х 6 )°

Ф К0ВЧЕЖИТ1

ј(5> т % *Т* ^ ^ • 7 р

)™7Јч ^ЈЧ. ✓ЈЧ. ^ ^ у

ЕЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ Зано ГрбичиН. Девет веселих дана. Успомене детињске омладине са излета у Никшиће. Написао — —. Цетиње, ка. црн. државна штампарија, 1892. стр. 144. Ове су успомене прештампане из „Глаеа Црногорца", а штампао их је и удесио по одлуци целе цетпњске омладппе, што је путовала и правила излет у Никшиће, члан исте омладине Зано ГрбичиИ под Орловчје.и Кршем, на Данилов дан 1892., где је цетињска омладина денотог дана свог путовања држала свој закључни састанак. Наша путописна књижевност добн бољег полета тек у иајпошпе доба путописима знаменитих нам књижевника ЈБ, II. Не* надовића, дра Ђ. Дере, Марка Цара, дра М. Јовановића и М. Живковића. Н>ихови се путописи могу заиста сматрати узоритим производима те врсте са малом рааликом. Ове успомене цетињске омладине за довет, заиста веселих дана носе на себи искључиво тип веселог одушевљења ђачке младости за напредак и славу свога иарода. Не одликују се толико умном реФлекеијом ни философиском стихијом, колико младићским омладинским жаром правог црногорског српског млада света. Где где се истиче и вздар младићски хумор, који је тако потребан

зачин сваком младом друштву у часовима пријетна путовања. Свако нам је лице природно одушевљено и привлачи нам пажњу својим скроз симиатичиим говором и држањем. Нарочито нам се истиче „покојни ђаво" или „покрштени ђаво", саветник у дружини (секретар), који целог путовања има улогу сличну МеФистовој. Из целог путописа се нарочито види, како .је црногорски млад свет, као и цео народ, родољубиво одан својој домовини, своме Господару и својим влаеницима, и како је обратно Господар са свима својим доглавницима одан и милостиво расположен према младом нараштају црногорском. Читалац може лако наћи у овим успоменама врло лепих цртица и података из народног живота црногорског; до душе мало има уметно-појетског нолета, али тим више младићског одушевљења. Што је нај јасније, то је што се види, шта може српска омладина у своме народу, кад би чешће у друштву путовада по српским крајевима и тиме. ирикупљала градиво за свој потоњи рад у народу своме. Црногорска би омладина могла у томе поелужити као узорит пример. Ове веселс успомене из деветдневног путовања одликују се лепим, чистим народним језиком у јужном разречју, кроз који нровејавају особине црногор ског говора са лепим народпим речима и изразима, који