Stražilovo

Чз 2(59

1г>е личности нишчеве и аа то, да се разумије његово утјецање, његов начин мишљења. Читајући дјело какога иисца, ми често и не помишљамо иа њега. Не помишљамо, у какијем је приликама био, шта је морао искусити, нретрпити, кад је то писао. Када то знамо, оида ћемо истом разумјети нисца. У свакој ријечи, мисли, у сваком иосматрању видимо реФлексе иојединијех учина, доживљаја, образовања и васпитања нишчева. На ово се мора и критика обазрети, ако хоће ираведно да оцијени писца. Онда ће нам истом бити јасно, за што је овај или онај иисац нисао баш тако, а ие друкчије. Само тако треба да се изучава не само своја литература, него и нисци странијех литература. Онда ћемо тек јасно и право нојмити писце, који нам износе друштвено стање, мисли, идеје, тежње, у оиће скун умнијех течевина у народу, његове иазоре о религији, моралу, науци, о свијету, борбе различитијех принципа, у какав одношај долазе опи са стварнијем животом људскијем, како на њих реагује дух иародни, који нам износе у опће живот .људски у најразличитијим иојавама његовијем. То ме је иобудило, да ирикажем нашој читалачкој публици Александра Иван.овиЖа Левитова. Ово сам израдио ио чланку А. Пиаина, који је нзишао у „ Шс/гнику Евроии" нод називом „ Веллетристг-иародникг шестидеслтихг годовг ", а послужио сам се њешто и ВетћосН- овом: »ОезсћгсМе (1ег гт8Г8сћеп ВИегаћи •". У скупљенијем дјелима Ал. Ив. Левитова, која је издао Е. Т. Солдатен\ов, има и бијограФија од Ф. Д. Нефедова , но како нијесам могао да добијем дјела ЈЈевитовљева, иијесам се могао ии да иослуншм том бијограФијом, него само толико, колико из п.е цитира А. Пиаин у својем чланку. А сада да нријеђем на ствар, одредивши у иаиријед у њеколико нрилике, у којијем се јавља Левитов. * * * Руским иисцима садашњега доба, који зову себе називом „народњаштва", претхо-

дници су публицисте, научници и несници из старије руске литературе у шездесетијем годинама овога вијека. И Левитов спада овамо, даровит и оригиналан и један од знаменитијих иисаца, који су, као и он, започели свој књижевни рад у шездесетијем годигтама и који ће, као и он, остати у историји руске литературе као особити иредставници времеиа велике нацијоналне реФорме у Русији. БијограФ Левптов.љев. характеришући ногодбе, нод којијем се јавл.а и иониче рад његов, вели: „То бјеше вријеме, кад се иробудила друштвена мисао, када се сазнале вјековне заблуде и зла, када су најбољи л.уди тога времена страсно тражили идејале. На чело покрета стаде сам цар, чијом вољом нукоше гвоздени окови роиства, а стари преживјели строј замијеии иови неријод у животу рускога народа. Укидање крјеиоснога (1еШе]§еп) права, као и друге реФорме о сељацима иозивале су на рад друштвене снаге, ноказивале у перспективи свој омладини, без разлике сталежа, широки иут к образовању и носматрању, даљи ток у развитку грађанскога живота. Све, што бјеше тада младо, свјеже и бадро — све се то одазва сватренијем одушевљењем на нозив врховнога вођа Русије и журило се, да се заузме за дјело, које је свијем драго, да ради, не знајући за умор, како би се увела у живот нова и хуманитариа начела, која су била основ реФормама Цара-Ослободиоца. То бјеше н.еко особито вријеме . . . Као да је иослије бескрајно дуге и страшно сурове зиме сашло наједном па руску земл.у врло мило, сјајио и тоило нрољеће' 1 . . . Друштвепи цокрет тај није могао а да не утјече и на саму литературу. „Оп је" вели НеФедов „изазвао па рад цијели ред новијех писаца, који заузеше у литератури са свијем особито мјесто. Као ирви међу тијем нисцима нојавише се Н. Усаенскиј, Сљеацов, Левитов и Помјаловскиј; за п.има — Рјешетников, Гл. Усаеис .иј, Златовратскиј, Засодимскиј и многи други. У руску је литературу, као што су но том стали говорити, ушао сад „разночинац".* У намјери да наставе * ко.ји нема личнога плсмства, не племић, а елободан је.