Stražilovo

чз 263 сј -

дух старе самосталности; Казимира честојоши сада, као и Локтка, називаху краковским краљем, а на издане од н.ега законе гледаху прским оком, држећи се упорно давнога обичаја. Све је то Борковиц добро видсо и разумео. Иђаше ои неколико пута у Краков, да види те нове људе и нови ред, и уверио се, е је крајње време, да се нокаже корисним краљу и да стече његово новерен.е. С друге стране ваљало је свом снагом подржавати оне тежње за самосталношћу у Великопољској, а., подстичући зловољу против краковскога крал.а и нових закона, доченати се начеонога места међу шљахтом. Игра беше двострука и тешка, али је се нан Маћко не поплаши. Не иоверавајући својих мисли пикоме, на ни Сеиђивоју, заиоче потребаи рад, а најпре вешто тражаше оелонца међу шл.ахтом у Великоиољској. Пријатеља пе нађе много, али множину онаких, који би лахко за љим поијли нротив малоиољских, како их зваху, закона н против новога реда, који иђаше за изједначењем. Моћан беше пан Маћко, снлан, па осећаше и знађаше, кад цовиче, да ће већипа поћи за т м лозинком и његовом моћју. Можда се за то и утишао на пеко време и одлучио да за сада нс осврћс главе па ону Одсеч Венијаминову, само да нс буди љућсга глева против себе. На брзо за тим сађе крал. у Познањ. Не губљаше он никада из очију вели опољске ствари и често му онс задаваху бриге; ваљало му је ииак одгађати на доцнија времена, јер трсбагне да отправл.а друге ближе и хитније иословс и да одбија грозније опасностн. А сада дође, да се својим очима увери, како би се могло злу доскочити. Кад виде бсзакоње и опћи дармар, врло се растужи, али одмах опази н то, да ваља полагано радити, да се ради успешно. Бистрим оком спази одмах краљ, да ту нрс свега не беше чуства о јединетву; на малопољску област гледаху иреким оком, завидно, као па туђу. У.з краља их мало иристајашс, целина беше зловољна и готова да ее одметне. Виде то све краљ, а увери сс и о том, да му вал.а тражити савеза са моћнима, ако ће то да савлада—а најмоћнији беше ту Борковиц. Уиустити се с њим у борбу, значило би све те незадовољнике послати к њему, да он од њих вуче корист против краља и јединства. А умирити га, значило бн ноставити јаку уставу нротив бунтовничких вихара; кад би га за-

добио и задахнуо другим духом, могло би то умирити готово читаву ту иокрајииу и привући на Страну реда и поретка. Тако мишљаше краљ, и за то се иоказа врло ласкаво према иану Маћку. А пан Борковиц, весео због те милости, јер беше добро дошла његовим смеровима, пазио је добро на сваку своју реч; гледао је много, слушао још више, а говорио није готово ништа, тако се пак вешто увијао, да је он, за боравка Казимирева у 11ознању, својом личиошћу заслонио све, иуштајући само оне нред лице краљево, који говораху за њега. Кад дођоше Наленчи да дижу тужбу, он одмах постави иротив њих Оенђивоја Налеича, који својом озбиљношћу и годинама изгледаше крал.у да заслужује вере. Тужаху се и други на разбојништва Маћкова — и за то га краљ нс један нут караше, опомињаше и позиваше да се умери. Али и за то иађе пан Маћко смишљену и вепггу обраиу. — 11(; велим да иема злоупотрсба — говораше покорно — догађају се насиља, којима стајем на пут, колико могу. Али витештво се не да обуздати. На читавом сада свету жари и палп то разбојиичко витештво . . . А дружину морам држати, јер бих сам био у погибли, у том оиустошеном крају, осим тога ту и треба Да буде неко, ко има снаге и кога се боје. Најпоеле, та дружина мање зла чини овде, него немачким трговцима, који би се иначе осилили преко мере... Тако сс Борковиц брањаше од приговора, а краљ, ако га и опомињаше сурово, увиђаше ипак све боље, да га је пробитачније нривлачити, псго одбијати. — Учинићу га — мишљаше — чуварем рсда, па ће ми он сам доциије тс лунеже сатртп II обуздати. Кад се, дакле, иан Маћко ноказа покорап и присталнца краљевске ствари, учини га Казимир кастеланом лепђким а Сенђивоја именова накјељским кастеланом, на после тога оде из Познања. Наленчи се упрепастише, а пан Борковиц слављашс славље и смејаше се Сенђивоју, говорећи: — Видећеш, бићу ја ту па брзо војвода, а можда и што веће!... А Сенђивој, како беше ћутљивс ћуди и нс пушташе речи у ветар, само клнмашс главом и мркнм оком гледаше на ону страну, где су Налеичи градили ону Одсеч,