Stražilovo

443

Неким песницима су и гора и вода и месец и звезде, све, што еиева о љубави, све, што је ту, ле ради заљубљеиа света. Много се може одбити на несничке фигуре, ал' где из песничких сањарија занесени свет може триети, где наука од тог страда, мора се ставити брана. Дон-Кихотом се тргло друштво из религијозног фанатизма; сатира Хајнова добро је догала немачком народу против опог душевног стања, у које га је бацила помамна струја Гетова Вертеризма. Над песмама лорда Бајрона многи је заклопио очи на веки. Но хвала Богу, данагања литература све је те сгрујс сретно прекужила, У прогалом је веку Лесинг писао о границама уметносги и доказао, да се она не сме удаљавати од истинс, да страх, бол, све да то мора имати својих граница при изражавању. Религијозном нретеривању стају на иут природне науке. А опет све се науке надопуњују и помажу једна другој до идејала савршенства. Тако и лепа књижевност мора респектовати границе других наука и служити се њиховим напретком. Кад ексактне пауке наиредују, мора и опа корачити за њима или другим речима: Негаз мора јурити за локомотивом. Напредовао је деветнаести век у природним наукама, ал' не заоста ни приповетка иод рукама Толстоја, Досгојевског, Мопасана, Додета и других. Задубигае се у дубине и наука и у дубине срца човечјег и друштвених ирилика и одржаше се на нивоу савременог општег образовања. Истина је света, да у свету има љубави и да је она главни зачин животу. Но не може сваки љубавни осећај лепа књижевност ставити за узор. Зар је љубав једног шипарца права, узорита?! Ту немој тражити мисли и ако нађеш силине осећаја, то су осећаји прерано пробуђене ирироде, која се у спољашњем свету не разазнава. Обично се љубав ту усредсреди у првом позпанству. Така љубав може се само приказати као незрела. И кад би у том књижевносг била више ригорозна, било би мање зла у омладине. Кад би се користап и поучан принции лечника (Ајленбург и др.) примио и пшрио, да је до 24 годипе момку доба за развитак телесни и душевни, доба за рад, а не за љубавпе сањарије, друкчији би били данас друштвени појмови. Отворено тврдим, да ме Ромео и Јулија, чеда генијалног Шекспира, својом љубављу никад не заносе тако, као Толстој цртањем љу-

бави међу Љовипом и Наташом у »Миру и војни«. Ту стојички Љовин, сеоски економ, не малакше духом са првог љубавног неуспеха, он озбиљан човек иред несташном шииарицом, но се повлачи на село и зарони у што напорнији рад око унапређења и својега и свога народа. Ромео и Јулија се трују на прву препреку. Која прича утече више разоравајући на дух читаочев и гледаочев? Док нас Толстој, аналишући тиху љубав и рад и за тим после успеха ону тиху срећу у породици, уздиже у вигае сфере човечјег позива, дотле нас друга прича баца у сентименталност, сањање, лудило. Сме ли за тим ићи данашња лепа књижевност ? Љубав је у човеку урођена, њу не треба развијати лепој књижевности, но оплемењавати ју. А ако се тек пробуђена љубав у гаииарца узме за предмет, постићи ћега веће добро, ако јој уцепига мисли, које одговарају живогним захтевима, који држе свет и друштво, и захтевима, које поставља наука. Љубав одрасла човека, који је свестан своје снаге и свог положаја, са одраслом, разборитом девојком узорита је, јер ту стоје мисли и осећаји подједнако на вази, они се додуњују. Таку љубав цртају умии приповедачи данашње руске и француске приповетке. Љубав је као и материја вечпа, но као и ова промењива. Она је душевна особина, по као и све друге, као и мисли и осећаји, подлежи промени и у облику и у суштини представа. Наука преображава човека. па и дугаевне му особине. И идејал љубавни у данашњем савременом нараштају мора изгледати друкчије, но гато је изгледао у средњем веку. Он се мора слагати са захтевима науке, а у првом реду са захтевима медицине. На све горе речено није се до сад обзирала нагаа белетристика; она је до сад просто помагала мишљење светине и удаљавала се од чисте науке. Таго је она преписивала утецају љубави на човека,. који донекле постоји, далеко већу моћ, но што је може имати. А особито као чудотворцу каквом и пророку последници његови дају далеко већу моћ на тело и дух човечји бага у питању болести. Те тако смо дошли дотле да по њену причању нема болести у људској патологији, коју није у стању произвести гевр. излечити љубав. Да оправдамо ово, гато смо до сад у опште