Stražilovo

463

онога, у ком се залеже, но чак и треће колено. А рекох, да лепој књижевности можемо приписати велик утецај на мишљење и осећање народа, како у буђењу родољубне свести, тако и у другим питањима науке и живота. А ако у се уврежи то уверење, да љубав може ироузроковати ту болест, губи се мерило за здраву и нездраву породицу, губи се главни принцип нри љубавном одабирању. А знамо по Дарвину, да је добар избор само иут и начин за усавршавање врсте Ми с тим морамо једном бити на чисто. По узору Руса и Француза ево и наша браћа Хрвати у својој лепој књижевности почеше популаризирати новије стечевине медицинских наука и иарод свој о том обавештавати. Не ћемо да репродукујемо ђалскога приче: »Еас1иШоуЈса«, где аналише спиритуализам и хипнозу, или причу »Мој пријатељ Др. Н.«, где износи опасности лечничког позива. Али ћемо изнети више што из једне од »Вес1шћ ргјба« његових из приче »2а в4о?«, јер она баш засеца амо. Ту нам прича даровити писац, како драга за драганом вене. Али за што? Заволела га је и похитала да га двори. Дворила га је, хранила га је, јела с њим и бдила по читаве ноћи; удисала атмосферу око њега, пуну бацила, јела с једног тањира и наскоро

после смрти његове легла с њим у хладни гроб. Из овог кратког мога излагања, ви, који сте викли, да уздишете само за месецом и звездама, помислићете: та то је прозајично скроз и сухопарно! Н« прочитајте ту красну цртицу и видећете, да озбиљна паука није обешчастила кичицу иравога уметника, није му одузела нимбус и снички. И ја мислим, да је та »бедна прича« »За што?« баш за то преведена на све словенске па и на француски језик, јер је на темељу реалне науке нодигнута. А што је на оспованом научном темељу сазидано, то је здраво, једро и трајно. Ко нам је још приказао у причи пренашање туберкулозе у браку, шго у животу међутим често бива? А није ли од користи нри склапању брака узети на око тај моменат? Што се већег задатка лаћамо да решимо друштвене проблеме, треба све веће научне студије, а не олако расправљати о узроцима и последицама. У питању болести наука је данас дубље заронила и има она одсудну реч. А њена је реч то, да сама туга није у стању у здравом телу сушицу произвести, до ли ето на горе наведени начин. А зар је то свеједно, овако или онако ириказати? Ми мислимо, да није и да се у данашње доба то мора јасно истаћи. д р . п. Ј. Равип

(Наставиће се)

КЊИЖЕВНА ЈОШ ЈЕДНУ И ПООЛЕДЊУ 0 ТОДОРУ Чланком г. А. ђукића у 28 броју „Стражилова" иостаје Боснићево питање озбиљно. Пита се: ко има право? Нек ми је овим дозвољено, да наведем своје разлоге и да дам своме убеђењу израза, да је први нападај на Сентомаш год. 1848 безусловно и без сваке сулње одбио као заповедник те позиције ц. кр. стражмештар и народни капетан Тодор Боснић. Ево мојих доказа: 1) Кад сам ја био, као што рекох у свом последњем чланву у „Стражилову" од 10 јула, у Чуругу код Стевана Сурдучког, он ми причагае, како је јуришем Фелдварац отео и водио ме је на бојиште те сам још видео неколико несахрањених лешина. Он ми онда не рече ни речице да је брпнио Сентомаш, а јамачно би што казао, да је био у Сентомашу и да га је бранио. И ја бих то савесно у У Бечу 21 јула 1894.

ПОЛЕМИКА БООНИћУ И 0 ОДБРАНИ СЕНТ0МАН14 својој књизи о рату навео био, као год што сам његов нападај и отмицу Фелдварца утубио и навео. Читалац је можда могао видети из моје књиге и из мојих чланака о нашем ратовању, да сам се трудио и да сам савесно сваког мог друга и најмању заслугу и јунаштво споменуо, па чак и заслугу оних, који су мени били онда и данас још највећи душмани. 2) Пера Вига вели. 3) Тодор Боснић сам вели писмено, да је он, Боснић, први непријатељски нанадај на Сентомаш дочекао и сузбио. 4) Књига од Новака Голубскога вели то исто; и 5) ц. кр. стразкмештар 'Годор Боснић је одликован златном колајном за храброст за ону одбрану Сентомаша. Где је сад право, правда и истина? Јов. Стефановик Виловски