Stražilovo

454

»Не, не, 10 не може бити, не може бити!« плакаше Катинка »Не говори тако!« говораше јој благо Миле. »Не растужуј ме. Само ради тебе патио сам се и саградио кућу. Утари сузу, па ми реди, да те водим дому своме.« »Не могу рећи, не могу!« »Опда ме не волиш.« »Волим те,« говораше кроз плач Катипка, »али има неотклоњива препрека, која брани, да будемо муж и жена.« »Каква препрека!?« зачуди се Миле. Катинка се охрабри. »Видим,« рече, »да се даље не да тајити и ја ти морам рећи истину, па кад чујеш, можеш ме убити, али ме женом назвати не можеш и не ћеш.« »Говори!« мољаше Миле као у грозници. »Ја сам — удата, а мој муж још живи.« Милу се смрче пред очима. Погледа Катинку, заљуља се, попостоја и не рече ништа За тим се окрене и, тешко уздахнувши, оде. Катинку облише сузе. Никако их није могла задржати и целога дана квасиле су јој сузе бледо лице. Миле отишао у крчму и код чивутина Јакова пио, цео дан пио. Мислио је, да ће пићем разагнати суморне мисли и тешке осећаје. Али што је винте пио, то му је бивало теже. Касна ноћ истерала га је из крчме.

Звезде су на небу трептале, када је пролазио селом. Кад је дошао до општинске куће, стаде и замисли се. Борио се са мислима и осећајима. Неколико је пута хтео да пође даље, али увек би се зауставио, замислио и сам у себи нејасно мрмљао. Најзад осећаји превладаше и он скрену у двориште. Катинка сеђаше у изби и плакаше горко. Милу се веома даде на жао. »Катинка!« шапиу јој тихо. Она подиже главу и још јаче зајеца. »Катинка, не плачи!« говораше јој он гласом, пуним утехе. »Пусти ме, нусти да плачем. Утехе ми нико не може дати. па ме пусти да барем оплакујем своју црну судбину.« »Катинка, не жалости се! II живот бих свој дао за тебе.« Привину ју к себи те њена глава леже на његове груди. »Катинка, хоћеш ли бити моја?« »Хоћу, хоћу, хоћу!« шапташе она, гушећи се у сузама. »Добро. Откажи службу па се пресели к мени.« »Зар невенчана?« задрхта бедна жена. »Нас је љубав венчала!« шапну јој Миле и притиште ју на своје груди. Јован ДоСфијевић

(Наставиће се)

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

ОД ОКТАВА III 28 маја »утрос сам добила од Сесиле писмо, које ми Јбављење у Луверсију приказује у новим бо"јама — мање тавним, но можда мање примамљивим за мене. — Ево га од речи до речи: .. У Луверсију 27 маја „Слатка Шарлота, ти ћеш се ужаснути .. . то је била замка ! — Коме човек да верује више ?... Мој отац . .. моја тетка . .. обоје тако опште поштовани, живота до данас непрекорна, па да се обоје сложе у мрачној завери против слаба детета! „Бејаше понедељник — у пет сахата после по дне. — Стигнем на станицу (где, мимогред буди речено, има слепац, који у своју фрулицу свира Марсељеау — ја ти то велим за то, да се и ти за-

ФЕЛ.ЕТА уставиш на тој станици, а не на оној другој); стигнем дакле на станицу и паднем тетци својој у загрљај: „Здраво, добра моја тетка !" — „Добродошла, нећако моја!" Поннемо се у кочије... Нисмо још проговориле ни четири речи а ја осетим да нешто није чисто . .. моја се тетка збунила, говори тајанствено, крије што хоће да каже. . — Има гостију у двору. .. бојали се да ће ми бити дуго време док дочекам своју другарицу Шарлоту. .. „Еј, тетка, како можете мислити?..," Скупило се мало друштванце, тако мојих година. .. две младе женице, рођак-е покојном тетку, госпођа с!е 8аиуез и госпођа с1е Сћа§тс8 ... „Захваљујем, слатка тетка!" На онда њихова два мужа.. . „Лепо, тетка!" Па два брата тих госпођа, два млада човека, веома добро, особито добро... (Себи, збуњено): „Гле,