Stražilovo

533

јастук, једна јој рука дошла под браду, а другу пребацила на сграну. Лице јој се заруменило а на устима јој је као увијек лебдио онај весели осмјех. Јелка је погледа за час, погледа је, па јој паде па памет, како су обје тако спавале све до данас. Паде јој на памет и Љубина шала и маскара, па њихово миловање, па јој паде на памет и амиџа Станиша и његова Мара... Паде јој на памет њихова доброта. И Јелка се опет освијести . . . Погледа око себе, баци љутито нож у крај, леже поред Љубе па је стаде грлити . . . * *

Опет је лијепа љетња вече. Мјесечина обасјала, да би могао наћи и иглу на земљи. Вјетар полахко пирка, а и славуј почео да извија своју нјесму. А Љуба загрлила свога Јову, па сједе на пенџеру: — Боже мој, лијепе вечери! вели она. — Баш је лијепа! — Хај колико сам 'вакије' вечери провела са покојном Јелком . . . Растужи се па уздахну. Док је Јово пригрли: —- А, Бога ти, знаш ли, шта је било Јелки, па се 'нако за час разболи? запита. — То Бог зна! рече Љуба, иривијајући се уз њега . . . Свет. 'Порови}.

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак)

Ж1Х 13 јула неколико дана амо никако да се осмелим да се латим пера. Не знам, шта се зби; не знам, какав је то зао дух ушао у двор те сад као да су све душе помрачене, сви карактери пооштрени и сва срца преображена — еј, осим мога. Нрви знаци тога преображаја показали се још онога вечера, који је у мени оставио онако блажен и — као што се бојим — варљив утисак. Кад сам се растала од господина сГ ЕТзЊ те се под прозорима дочекаонице придружила Сесили, опазила сам, да се нешто љути на мене, па сам је запитала, шта је узрок. Као што се то код ње већ мора, дуго сам је молила, док ми је рекла; но како сам ја навалила, повуче ме она до јоргована па ми се ту са озбиљношћу и горчином, које су са свим необичне биле у љеним устима, стане тужити, како сам ја неверна другарица, како њене интересе савршено занемарујем, како јој поверење омањујем и бог зна у чему уживам, а она је међу два своја обожаваоца у страшно мучну, шта више смешну стању те тако рећи лебди у ваздуху. Ја сам сагла главу под том олујином и у потаји сам сама себи признала, да сам те прекоре мало и заслужила, јер сам се у последње време одиста бавила више својим него њеним интересом. Умирила сам је колико сам могла, говорећи јој, како је избор тежак и обећајући јој, да ћу се за који дан с њом коначио по-

саветовати и гледати, да свладамо заједничку нашу неодлучност. У исти мах као да се господин <Г ЕБЊ и господин <1е Иоиуегсу много озбиљније споречкали. Са чега? Нико ми није знао рећи. Само сам од госпође с1е Сћа§ге» дознала, да се господин с1е Еоиуегсу, који је после оне мале сцене са Сесилом отишао био у своју собу, вратио у двориште, да је ословио господина сГ ЕТзНз, чим сам се ја од њега растала, те су онда обојица отишли у мрачни дрворед. Онде је онда било речи међу њима двома; госпођа с1е Сћа^геа каже, да је глас господина <1е Еоиуегсу издавао готово махнит гнев или бол. После су ћутећки заједно прешли преко дворишта и господин <Г ЕћЊ подупирао је свога пријатеља, који као да је ишао још мучније но иначе. На иеколико минута после тога одазвали су до њега госпођу <1е Еоиуегсу, јер јој је син добио жестоке болове у живцима. Због тога се два три дана није јавио међу нама. И господин сГ ЕБћв нас је за то време здраво пренебрегао; скоро је по вас дан седео код свога пријатеља или с њим лутао по пољу, тако да смо га виђали само о ручку и вечери. Био је необичио туашн и ћутљив; његово понашање према мени као да је било усиљено, говорио је са мном са неком иеобичном, готово извештаченом хладноћом. Да могу и помислити, да је у његовој препирци са Гожером било разговора о мени те да ме је Гоже оклеветао