Stražilovo

636

Чим су остали у соби сами, загрлише се —- Кнегињица му није више кратила. Ој, лени дани, кад оно шетаху под лиснатим дивљим кестенима, идући руку под руку задубљени у се и своје снове, па их се ништа не тицаше ни она свила, што се проважаше у кочијама на четир коња, ни ирошки шешири оних варошких ђидија, пгго са цигаром у зубих иоигравају своје помамне когве по градским шеталиштима! Ој, иедељице проблаговане са пет лира! И ви, бајна вечера, кад стојаху пред кућним вратима те се мимо њих гураху хитни пролазници, а они ни са хиљаду речи не могаху да се опросте — до сутра! Ко би мислио при првим њиховпм сусретима. да ће се њих двоје тако озбиљно заволети? Па ипак, сада, кад имају већ доказе својој љубави, за чудо се неспокојно осећаху. Иавле још никада не спомену оног другог, ма да га беше наслутио још тада, кад му је први пут дозволила Кнегињица да ју закрили својим кишобраном. Иогодио је оп то из стотине којекаквих маленкосги. из њезина понашања и неког чудног тона у њену разговору. А сад га је морила махнита радозналост, Кнегињица беше срца искрена; признала му је све. Иавле јој не рече ништа. Знали. су да им се забава мора доконати а данас а сутра, знали су то обоје, али их та мисао није морила. Иосле њезине исповести осећао се Павле миого лакше; као да му је нао неки терет са срца и да се онростио свију немира, те ће сада много лакше дочекати час, кад ће јој морати рећи: С Богом остај! На тај су часак обоје од сад често помишљали, али мирно, са неком извесном резигнацијом, коју је родила зла слутња; помишљали су онако, као што се номишља на нешто, пгго се не може избећи. Али кад надође речени часак, ипак се збило са свим друкчије. . . Кукавпи Павле није имао ни новаца ни одеће. У својим издераним ципелама бегае му некако незгодно вијати оне визије својих уметничких снова и младићке амбиције. А те магловите слике слегоше се амо са свију крајева Италије, да овде, нод сјајним кристалима градских тремова, у студи ноћних и сумору подневних часова, избеле и истају — као дим! Којекакве глупости своје љубави платиће скупо! Та човек, када у својој двадесетпетој години нема ништа више, до само ватрено срце и смео дух, онда се, Бога ми, не сме заљубљивати, па ма и у Кнегињицу. Нема права одвраћати ничије љубавие погледе, ако није рад, да се суноврати у амбиз ништавила са висине свога одушевљења, које га је занело и које би му могло бити •— звезда боље будућности. Треба ићи напред, увек само иа-

пред; треба очи добро отворити, лакомо их увек упрти у свој смер; не треба ништа друго слушатиј; срце треба затворити; треба грести ногом неуморивом, која мора ићи напред, догод срце бије!... И разболе се Павле. Три читава дана није знао о њему нико ништа па ни Киегињица. У том загшчеше оии суморни и дуги дани, кад се шеће по прашпим друмовима онде ван града и кад се разгледају излози драгуљарски и читају оне пискарије, што су прилепљене на вратима капелица. У тим данима кад гледаш у воду, што брза под мостом дел Навиљо, хвата те вртоглавица, а ногледаш ли у вис, мораш спазити пшљасте сгубове саборне цркве, који те чисто засењују. Кад је сад чекао Павле с вечера у улици Силвија Пелика, било му је миого мрже; и Кнегињица није корачала више онако лахко и убаво. У то време изпенада се осмехну на Павла луда срећа. Ако хоће да свира у гласовир но концертима и каванама америкаиским, нуде му за то годишње — четир хиљаде лира! Разуме се, да је ионуду прихватио тим веселије, јер га је тиштала ужасна сиротиња. Али није заборавио ни своју Кнегињицу. Истог вечера иозвао ју је на вечеру, која је била приређеиа у засебној собици код Бифија. Баш као богаташ, ком се пресипа! Примио је био сто лира у напред, па их је тог вечера иодобро окрњио. Сирота Кнегињица, Бога ми, разрогачила очи, кад је видела ту сарданапалску част. После каве, кад јој се већ мало мутило по глави, седећи на дивану наслонила се леђима на зид. Изгледаше нешто бледа и суморна, али лепша но икада. Павле ју љубљаше у врат, тамо под гроце. Она му није кратила, али га је погледала некако чудно, као да је већ наслућивала да је близу беда и невоља. Да би јој показао, како ју воли, питао ју је, шта би њих двоје чинили, кад се не би више видели. Кнегињица му није ништа одговорила; окренула се мрачноме делу собе па се јадна. не мицаше, да се не би виделе оне сјајне дебеле сузе, што се котрљале низ лице. Кад је Павле то разабрао, неугодно га је дирнуло. Никад ју још не беше видео да илаче. — Шта ти је? — нитао ју је једнако. Она или му није одговорила, или је промуцала кроз плач: Па није ми ништа! То је рекла онако, као што се обреца јогунаста девојчица. — Да не мислиш можда на оног другог? сад ју је први пут упитао Павле. Она је климнула главом у знак, да је погодио, и тако је заиста и било. Ночела је јецати .. . Онај други! Те две речи значиле су много. Спомињале су јој некадање веселе дане, пролеће ње-