Student

СПОЉНА ПОЛИТИКА И МЕЂУНАРОДНА СТУДЕТСКА САРАДЊА

PROSVETA U INDIJI

Više od trideset univerziteta

Indija 1е bila više od dva veka pod kolonljalnom vlašću Britanaca, Njenu prosvetnu politiku vodila je kolonijalna administracija kojoj nije išlo u račun da prosvećuje široke mase Indije. Kolonijalna administracija držala se stare kapitalističke p>arole »Sto duže držiš narod neprosvećen, duže ćeš vladati«. Istoriski posmatran razvoj Škol stva u Indiji a posebno razvoj borbe oko uvođenja obaveznog pohađanja osnovne nastave, može se podeliti u neKoliko razdobIja; stanje ŠKOlstva do početea XIX veka, period od 1813 —1902, zatim od 1902 do 1918 i najzad od 1918 do oslobođenja. Početkom XIX veka Indija je imala dosta gustu mrežu inđuskih šKola које su se formlrale toKom vekova. Delile su se na više i osnovne. Više škole bile su religioznog karaKtera i davale su Indiji profesore, Iекаге, pravnike, naučnike. Osnovnih šKola bilo je mnogo, ali imale su veoma slab program. Pored časova veronauke predavalo se samo čitanje i računanje, Nastavnici ovih osnovnih šKola biii su malo učeni. Sistem nagrađivanja učiteIja bio je delimično i u naturi. Učenici su stupali u školu već u četvrtoj ili petoj godini. Nastava je trajala od dve do četiri godi ne. Pravila nije bilo, SvaKo je mogao posećivati ove ŠKole bez obzira na starost, a i napustiti kad mu se prohte. Učenici su se skupljali u kući učitelja ili u ne кот hramu. Ove škole posečivala su samo muŠKa deca viših i srednjih Klasa. Јег u to doba škol stvo se smatralo kaoluksuz koji je rezervisan samo za više klase društva. Nači devojčicu u šKoli bila je prava retkost. Veruje se da je prošlo кгог ove osnovne škole око 6% indiskog stanovništva 1813 Engleska uprava je postavila Istočno-indiskoj Kompaniji da se pozabavi pitanjem prosvete indisKog naroda i u tom cilju ođredila buđžet od 100.000 rupija godišnje, Ali to ie ostalo mrtvo slovo na papiru. Kada su rezimi rani rezultati ove britanske prosvetne politiKe u periodu od 1813 —1902 godine, utvrđeno je da ze broj nepismenih porastao. Period od 1902—1918 godine ka rakteriše borba Indusa za uvođenje obaveznog pohađanja osnovnih §коlа. Ovu akciju рокгеnuli su sami Indusi, Ova akcija je propala, tako da do obavezne osnovne nastave nije ni došlo. Kraj prvog svetskog rata znači za Indiju како na politiČKom tako i na Kulturnom polju po četak jedne nove еге. Tada su se pojavnla dva značajna momenta: prvo, Indijci zauzimaju mesta pro svetnih radnika i drugo, prosvetne ustanove prelaze pod kontrulu loKainih vlasti. dakle, indisKih vlasti. Već 1937 godine broj englesKih nastavmka je vrlo mali. A 1947 godine kada je Indija dobila nezavisnost, nije ih skoro ni bilo. U ovoj borbi za oslobođenje indisKe prosvete od Engleza, znat nu ulogu odigrao je Mahatma Gandi, koji je uporno zahtevao da se indisKe škole oslobode od uticaja Englesa. Od 1918 godine пеко Ико indiskih država uvelo je obavezno osnovnu nastavu. Među prvim je država Bombaj a i ostale države od 1918—1930 godine prihvatile su razne гакопзке odredbe kojima je uvedena obavezna osnovna nastava. Od 15 avgusta 1947 godine sva pitanja prosvete i nastave рге neta su u nadležnost posebnog ministarstva prosvete pri Cen-

tralnoj vladi, na čijem se čelu nalazi danas Maulara Abul Kalam Azad. Vlade države potpuno su nezavisne u svojoj prosvetnoj politici izuzev pri sprovođenju onih programa za које primaju materijalnu pomoć od Centralne vlade. Poslednja procena broja prosvetnih ustanova i broja učenika vršena je 1951 godine. Prema toj proceni u Indiji je bilo икирno 290.458 prosvetnih institucija sa 25,820.000 upisanih učenika. Od toga na Univerzitete i ustanove univerzitetskog ranga (instituti za naučna istraživanja, koledži) otpadalo je 574 institucija sa око 550.000 studenata; srednjih šKOla bilo je oko 25.000 sa blizu 5 miliona učeniKa i osnovnih škola 220.000 sa 18,352.000 učenika. Pored ovih državnih škola iste godine postojalo je i 8,485 privatnih ŠKola različitog ranga sa 406.000 učenhca. Kroz protekle gođine Centralna vlada je preduzela značajne korake u pravcu s iuanjenja nepismenosti (koja danas dostiže oko 85% stanovništva) i proširivanja sistema ŠKolovanja. Uvedena је obavezna osnovna nastava. Ali usled nedostatKa nastavnog kadra i drugih opštih teškoća, največi deo dece između 6 i 14 go dina joć uveK nije obuhvaćeno.

Plan za vaspitanje od osnovne škole pa do Univerziteta u Indiji doneo je još 1854 godine Čars Vud iz Londona, tađa pretsednik nadzomog odbora Istočno-indiSKe kompanije. Neposrednl rezultati bili su osnivanje tri provincisKa univerziteta, u Kalkuti, Madrasu i Bombaju. Njima su bili pridodati i Koledži, kao što je bio slučaj u to vreme sa londonskim univerzitetom. Kasnije osnovan je Univerzitet, u Pendžabu 1882, a zatim 1887 godine u Alahabadu. Dosta казпјје osnivani su i drugi univerziteti. Danas, na inđiskoj teritoriji nalazi se 31 univerzitet od Kojih 11 je osnovano posle oslobođenja. Od najviših prosvetnih ustanova. najpoznatiji su univerziteti: Agra, Alahabad, Benares, Bombaj, Delhi, Kalukta, Travankore, LuKnov. Na polju naučnog istraživanja Indija je postigla zavidne uspehe. I van granica Indije poznati

su naučni instituti: Nacionalna flzička laboratorija Nju Delhi; Nacionalna hemiSKa laboratorija Poana: Centralni institut za ispitivanje droga Luknov itd. Indijci su dosađa đobili dve Nobelove nagrade: Rabindrant Tagore za Knjiežvnost, i Venkota Ramon za fiziku. Za vreme »Huja Holideje« veliKih hindu-praznika, održan je u Nju Delhiju prvi međuuniverzitetsKi festival studentske omladine. Jedan od glavnih zadataka festivala sastoji se u tome da Kod mlade indiske inteligencije ukloni razliKu u pogleđu rase, rellgije, jezika i Kaste. Svaki mlad inđisKi intelektualac treba da oseti u punoj meri da je Član indiske zajednice, građanin Inđije. Svrha ovog festivala nije samo produbIjavanje Kulturne aktivnosti studenata, već i vaspitno podizanje mlade indisKe generacije. M. S. B.

Nekada neprosvećen a Indija danas ima preko 30 univerziteta

kroz stranu studentsku štampu

INDIJA Druga intemacionalna grupa mladih Ijudi i žena počela je da putuje kroz ovu zernlju posle završenog osmomesečnog kursa koji je organizovao UNESKO u Misari. Ovaj UNESK-ov kurs završilo je seđamnaest studenata koji su potpuno osposobljeni da rade kao stručnjaci za tehničku pomoć Ujedinjenih nacija. Studentl koji su došli iz devet zemalja uspešno su savladali tehniku koja počinje od toga kako praviti naučne filmove i druge ogledne školske materijale za mesne putujuče učitelje i ostale Ijubitelje nauke i knjige. Ova grupa će raditi u selima Misare. IZRAEL Tehnički univerzitet u Haifi bio je u mogućnosti da primi samo 340 novih studenata od 1000 koliko je želelo da se upiše. Zbog toga je veliki broi novih studenata morao da se upiše na druge univerzitete. Od 3000 studenata 600 upisanih u Jerusalimu registrovano је u studentskom servisu za zaposlenje. Prema izveštaju iz publlkacija socijalističkih studenata Izraela, oko 20% studenata mora da ostavi univerzitet za vreme prve gođine zbog finansiskih teškoča. dok njih 40% ne mogu da završe studije iz istih razloga. i CILE Cetvrti kongres nacionalnog udruženja studenata Cilea koji je trebalo da se održi sređinom septembra ove godine, odložen je za juli 1955 godine, To је rešeno na sastanku Saveta studenata Cilea. Nacionalni savet koji je sastavljen od pretsednika i po dva izabrana delegata iz svih studentskih udruženja, naročito je posvetio pažnju ostvarenju programa koji predviđa povećanu saradnju između studentskih udruženja, pobolišanje finansija. organizovanje zajedničkog studentskog života kao i druga politička socijalna i kulturna pitanja studenata. ENGLESKA Jeđno ođ najmlađih društava na univerzitetu u Birmingamu je Klub za vino i hranu. Cilj kluba је samo da potstakne interes u uživanju u dobroi hrani i dobrom vinu. Ređovnj sastanci kluba ođržavaju se uz dobre večeri sa vinom na kome poznati stručnjaci govore o hrani i piću. grCka U GrčkoJ se počeo sprovodltl ređovni polučasovni radio-program o problemima stuđenata. To је prvi ređovni radio program grčkog nacionalnog radio instituta 1 njegova briga za studentska pttanja. Prevela

Jelena OSTOJIC

УСПЕСИ И ТЕШКОЋЕ Око стварања ефикасније помоћи недовољно развијеним земљама

Ако ce питање помоћи недовољно развијеним земљама посматра комплексно, онда можемо констатовати да је v решавању тог проблема учињен на овогодишљем заседажу Генералнс скупштине Уједињених нација један корак напред.

Шта је, уствари, постнгнуто? Донесена је одлука да се у што краћем року изради ипрецизнија слика“ о функционисању будућег Специјалног фонда за развој недовољно развијених земаља. Идеја о том фонду налази се већ годинама на дневном реду, али је, захваљујући углавном противљењу неких индустриски развијених земаља, давно дошла у ћорсокак. Овогодишњом одлуком Генералне скупштине продужен је мандат претседника Анкетног одбора УН Шејвена, који је имао задатак да испита спремност влада да учвствују ■» оснивању

и финансирању Специјалног фонда. Шејвен досад није успео да изврши свој задатак, односно да добије сагласност најмање 30 влада и да обезбеди почетни капитал од 250 милиона долара за рад Фонда. Међутим, сама чињеница да је одлука о изради статута Специјалног фонда и о продужењу Шејвеновог овлашћења овом приликом изгласана једногласно, пружа извесно охрабрење. Генерална скупштина је, такође, донела одлуку о оснивању међународне финансиске корпорације која треба да потстиче активност и инвестиције приватног капитала у недовољно развијеним земљама. Она је изгласала и једну резолуцију којом се позивају владе неразвијених земаља да, ревизијом неких одредаба свог законодавства, „охрабре" прилив страног приватног капитала. Наша делегација је гласала против те резолуције, Зашто? Треба, уствари, констатоватн да данас у свету више нема одговорних политичцих лнчности, а још мање влада, које би се отворено противиле пружању помоћи недовољно развијеним земљама. Та чињеница извире не само из сазнања да је потпуно неодрживо стање у коме је већа половина човечанства недовољно исхрањена, а делимично живи и у најцрњој немаштини, него и из свести да би даља експанзија привреда развијених земаља, односно пласирање њених производа, било знатно отежано без унапређења недовољно развијених земаља, Но, погледи на путеве којима треба да се креће тај развитак нис ни издалека уједначени. Постоји једно основно размимоилажење, Док би недовољно развијене зе.мл>е највишс воледе да

економску подршку за свој развитак примају преко међународних тела отприлике онакве врсте као што је пројектовани Специјални фонд, неке високо развијене земље, а нарочито САД, инсистирају више на непосредној, билатсралној помоћи и на проширењу инвестиција приватног капитала v недовољно развијеним земљама. Те земље, међутим, немају најбоља искуства са приватним капиталом. Он је тежио, увек, да се пласира у оне привредне rpaне у којима се стварају брзи и велики профити, избегавајући оне области привреде за које су неразвијене земље v највећој мери заинтересоване; индустрију, хидроцентрале, мелиорације итд., итд., јер cv такви подухвати са његовог становишта нерентабилни. Осим тога, нове инвестиције приватног капитала биле су увек мање од укупне суме профита коју је он успео да оствари, тако да је, уствари, иеразвијена земља пружала „помоћ“ развијенима. Због тих, практичних, разлога је наша делегација у Уједињеним нацијама гласала против резолуције која, у неку руку, претставља мешање у унутрашње послове неразвијених земаља, захтева ревизију њиховог законодавства, а истовремено не пружа изгледе на успех. У свазсом случају, најбољи, најтгринцигогјелнији, а истовремвно и на|јефикаснији пут којим би се могла појачати неопходно потребна помоћ неразвијеним обласима света, претстављају разни облици међупародног јавног финансирања које би требало да се оствари у оквирима Уједињених нација.

Гавро АЛТМАН

Техничка помоћ на делу