Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

144 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

5 сахата по подне. Тога дана, пре подне, он је добио хитну наредбу из Беча да не предаје ултиматум никако у четири сахата, него неколико минута пре пет; или, ако може, да одложи до шест сахата по подне, с тим да рок од 48 сахата истекне тачно: у суботу 25. јула у шест сати увече. Бечка влада је, преко Берлина, добила извештај да ће се председник Француске Републике укрцати на ратни брод тек у 11 сахата у вече 23. јула, и хтела је, да телеграм о ултиматуму стигне у Петроград тек пошто Поенкаре напусти Русију, и тиме да онемогући измену мисли међу царем и Поенкареом. Барон Гизл је имао времена да предају ноте одложи од 4 до 6 сахата, а да би спречила председника српске владе Пашића, да он, у даноме тренутку, дадне оставку, и, тим путем, избегне пријем ноте, бечка влада је истога дана телеграфисала најбрже у Београд посланику да изјави ово: „Оставка кабинета не може утицати нити на услове нити на рок од два дана, јер, и кабинет у оставци, мора водити државне послове до образовања нове владе и то под пуном одговорношћу.“

Чиршки је бивао обавештаван о свему, тако рећи у минуту, са Балплаца; његов известилац је био гроф Форгач, који је тада добијао све већи утицај у бечком Министарству Спољњих Послова. Гроф Форгач му. је, иако цар још није био одобрио текст ултиматума Србији, предао једну копију за Берлин. Уосталом, то није било чудо, јер је и барон Гизл добио ултиматум пре него га је цар одобрио, а Немачка је имала “план да сада окупи све балканске државе противу Русије и Србије. Цар Виљем се буни кад његови министри на страни говоре против тога. Кад његов посланик Вангенхајм саопштава свој разговор с Евнер-пашом — шефом оних Младотурака који су оборили султана Абдул Хамида, — о њиховој жељи да добију заштиту Тројнога Савеза за себе и за бугарско-турски савез, који је био у 1914. већ потпуно готов, и каже, да је одбијао Енвера, цар енергичном руком то исправља.