Šumadiska divizija I poziva : 1915 II

12

пука, од друма закључно са Церјаком к. 182, и ухватиће везу са 11 пуком. У резерви, позади прве раскрснице на друму Раља—Михајловац са сеоским путем из села Мале Крене, 2 и 4 са митраљеским одељењем. Превијалиште са бојном комором и кујнама на северној ивици села Михајловца, код к. 105.

„Батаљони прве линије оставиће заштитнице које ће отпочети да се повлаче у три часа. Заштитница 3. батаљона осигураће рад минерског оделења на железничком мосту преко реке Раље.

„При повлачењу оставити осматрачка оделења на сеоском путу село Враново — село Врбовац која ће задржавати и отежавати извиђање и осматрање новога положаја.

„Скрећем пажњу да се повлачење изврши у потпуној тишини и поступно; да се покупи сав телефонски кабл; да се покупи и понесе сав пионирски алат и муниција.

„На положају извршићу детаљан распоред, само забранити сваку откривену појаву војника на положају, те да се исти не изда. Чим командант избере линију, ако већ није утврђена, одмах да је утврди.

„Пре но што се скине телефонска линија известити ме. Ја ћу бити код резерве“.

И пук је отпочео повлачење у један час и стигао на нови положај у четири часа. Сењак у селу Вранову запаљен је око 4,45 часа и разрушен железнички мост на реци Раљи. До шест часова обишао је командант пука положај и пошто је био велики, од врбовачке основне школе до железничке пруге Смедерево—М. Крсна, то је 3 батаљон утурен. Испред фронта, пошто нису раније остављене, упућене су патроле.

Око 7 часова отпочео је непријатељ да се у правилном борбеном поретку (стрељачки стројеви и резерве) спушта са Врановог Брда ка реци Раљи. На отсеку није било ни једне батерије све до 9 часова. Стога је командант у 11 часова послао овај извештај:

„Молим команданта да се питање поделе на одсеке и распоред артилерије регулише. Данас је непријатељ отпочео као на егзерциришту да се спушта са Врановог брда у стрељачким стројевима ка с. Раљи и рокирао делом западно долином а делом наступао ка с. Раљи, као и из села Радинца и Вранова у правцу Церјака. У овом случају, који је трајао око једнога сата, и ја, и моји официри и подофицири немоћно смо посматрали како непријатељ у јачини око једног пука овако слободно шета. Тек око 9 часова трчи један поднаредник и јавља ми да ме тражи командант 1. дивизиона и командир 5. батерије.

„У 9.07 нашао сам командира 6. хаубичке батерије и наредио му да отвори ватру, јер, нажалост, није сматрао да он треба сам да гађа, само зато што он треба да гађа не-