Šumadiska divizija I poziva : 1915 II

200

за. упола изгубљеног“.'

Несумњиво је да рад 19 пука заслужује нарочиту пажњу, али се преко њега, углавном, мора прећи, пошто је писац ових радова њим командовао. Па ипак се, правде ради, не може ћутке прећи преко рада и пожртвовања појединих његових делова и старешина. Тежину борбе овога дана носио је 2 батаљон, потпомогнут са једном (4) четом 4 батаљона истога пука и двема четама 3 батаљона 6 пука. Сви ови делови су се залагали у овој борби и несумњиво заслужују признање а тако исто и многе личности знане и незнане. Међу овим личностима нарочито се истичу мајор Драгољуб М. Динић као командант, резервни капетан | кл. Аксентије П. Маринковић, командир 2 чете 2 батаљона, поручник Захарије М. Илић, заступник командира митраљеског одељења 19 пука

: Мајор Стојан Ј. Ивковић о своме повлачењу са Јастрепца каже ово: „Када су Немци избили према Распоповици, ватра је престала. Како је телефонска веза са командантом дивизиона била прекинута, упутио сам једнога војника да види да ли се са положаја повукао 1. батаљон 11 пука. Војник ме убрзо извести да је срео неколико војника из овог батаљона и да су га они обавестили да се батаљон повукао. Зато обезбедим вод са те стране са четири војника са карабинима и продужим да дејствујем противу непријатеља који је наступао ка Ст. Аџибеговцу. У ово време, око 17 часова, враћао се један немачки аероплан и бацио бомбу на мој вод, која је пала и експлодирала јужно од вода на 100 м. Одмах је једна њихова хаубичка батерија обасула мој вод још јачом ватром, али ми није нанела. никаквих губитака.

„Око 17.30 часова избили су Немци на положај 1. батаљона 11 пука и отворили на мој вод пешадиску и митраљеску ватру. Одмах отворих ватру из једног топа на 600 м.и Немци се повукоше позади гребена. Наредих резервном нареднику Рељи Барјактаревићу да отступи са једним

топом ка селу Ракинцу, а убрзо кренем и други.

„Кад сам стигао до првих кућа Ракинца, већ је пао мрак а падала је и ситна киша са измаглицом. Одједном истрча преда ме један старац са белом заставом и повика: „Предајемо се, господине!“ Када га упитах зашто се предаје, одговори ми: „Па, синко, откуд ти овде, кад ено Шваба на другом крају села...“ Прошли смо поред цркве и савили западно. Даље је водио узани сеоски пут, тешко пролазан и, према изјави мојих војника из истог села, даље се није могло. Напред су се виделе немачке ракетле. Скренем источно и продужимо једним на изглед сигурнијим путем, када после неких 200 м. један топ западе у јаругу. Докле смо се трудили да га извучемо, чујем топот коња и кроз помрчину назрех неке непријатељске коњанике. Они застадоше, наши се војници уплашише и напустише топ. Ја и Реља опалисмо по један метак из карабина у правцу ових коњаника и они се разбегоше. Прикуписмо војнике и извукосмо топ, али нам је даљи пут био пресечен и зато скренусмо у једну ливаду.

„Напред, на 300—400 м. налазила се ваљда претстража од немачке пешадије и једино нам је остало да се вратимо у село и да се спустимо ка Лапову, али ми војници из тога села рекоше да је тај пут непролазан за топове. Ипак се вратисмо и спазисмо у црквеној порти наложену ватру и доста коња а из цркве избацују ствари и уводе коње. Продужисмо преко неких њива, забрана и јаруга и тако смо лутали целе ноћи, а кад је свануло спазисмо у даљини варошицу Рачу. Било је питање у чијим је рус кама. Али за срећу, спазих догледом наше војнике и испред Раче уђему састав свога дивизиона“,