Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

175

треба да нам утврди мишљење, како у опште и остале народне приче и казивања о Св. Сави нису само везане за његово име раније митолошке легенде, међу којима их има врло старог, још и општег или туђег порекла, него и очувани докази стварног његовог препородилачког општекултурног, па и привредног и занатског рада, у ошште преображаја на свима пољима и духовног и материјалног живота нашег народа, што су га Св. Сава и његови следбеници извели, – Е Док су остали општи занати, примљени од затечених становника и странаца досељеника, већином донели собом и патроне своје, па само грчко дизање панагије, пресвете, светитељу, код нас преображено било у мешење колача и, у опште, у српску славу, дотле они сопствени заната, у чије је знање и умење у ствари могао Св. Сава са својим сарадницима донети са културног истока извесне савршеније и практичније новине, узели су њега и за небесног промислиоца своме рукодељу. — · - -

Самарџијски занат у Призрену још из незапамћеног времена, кад од школе и њеног свечаног прослављања нашег просветитеља није било ни речи, празнује Св. Саву као свог еснафског патрона. Распитивао сам најстарије самарџије, да ми што кажу о самој слави, али сем тога, да су је од старих наследили, мало су што друго могли да ми кажу. Дужа и чешћа упуштања у разговоре с њима о овоме свакојако би их подсетила на понешто, што су у предању примили о Св. Сави, а што би било у вези са њиховим занатом, Ова би распитивања требало ускорити зато, што су нови добри путеви и колски саобраћај давно сузбили кириџијање, па с њиме и самар и самарџијски занат, а жељезница постепено пробија и последње кланце, кроз које су се верали товарни каравани, те ће и овог заната сасвим нестати. Сада се он као еснаф одржава још само по Старој Србији и Македонији, а по осталим брдским крајевима нашим нађе се тек још по који више узгредни крпач старих самара, него прави занатлија. Па и такви могу по нешто казати о Св. Сави, као свом заштитнику. Кад су призренске самарџије после изгнања непријатеља окупатора слободно прославили свој пир 1919. године у кући покојног Трифуна Димитријевића, бив. наставника Богословији, и брата његовог Арсе, самарџије и оногодишњег домаћина еснафске славе, ишли смо и ми наставници Богословије, као и на остале еснафске славе што смо чинили, на честитање, Повео сам и онда реч 0 пореклу славе и један од стараца рече, како су им још као ученицима (чирацима, шегртима) причали стари, да им је од памтивека Св, Сава њихова еснафска

2 ==