Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

73

манила овај крај.“ И у Ријечкој Нахији има заветованих, да посте недељу у години, „као н. пр. Савину (недељу пред Савин дан.)“') |

У Његушком селу Хераковићима Св. Сава је од вајкада завет Поповића, једног од хераковићских братстава. Недељу дана посте и на Св. Саву носе у цркву „пуње:) и проскуре.“ Некад је завладала била заразна болест у племену, па се неки од старих у договору са осталим браственицима заветовао, да пости Савину недељу и тако је остало до данас. По завету овом подигли су у Хераковићима и цркву Св. Саве уз учешће и свију осталих незаветованих из племена. Његуши имају више црква, али на дан Св. Саве долазе сви у ову цркву, а заветовани и са споменутим приносом цркви.

Кад се Рамадановићи и Мухадиновићи у селу Крајњем Долу, у ћЋеклићима, за време „истраге потурица“ у доба митрополита Данила Петровића, вратили у стару православну веру своју, они су заједно са досељеним Калуђеровићима, „према успоменама, које су биле очуване у старим предањима“, такође сазидали цркву Св. Саве.з)

У Хомољу сељаци светкују Св. Саву као светитеља, који чува људе од мечке.“)

У Старом Влаху седмодневни пост Светом Сави зову Савица, и посте га чобани, да им вуци не би клали овце. И у другим крајевима у опште Св, Сави многи посте) -_ | Св. Сава се и у Тимочком крају сматра као заштитник. од вукова, с тога се строго празнује. И тамо у многим кућама посте по недељу дана пред Св. Саву.)

На Косову многи посте за Св. Саву недељу дана, Многи пак на дан Св. Саве не једу месо од четвороножних животиња због тога, да вук не чини штету у стоци. Неки не дељају ништа сечивом, да вуци не би клали стоку. Неки не отварају бритве и ножеве зато, да вуци не отварају уста. У светосавску недељу многе жене не раде гребенима (т. ј. не влаче вуну) и не преду, да се не би зверови довлачили из шуме, Верују, да се на свој дан пење Св. Сава на дрво, око кога

__ ~ Андрија Јовићевић, Љрногорско Приморје и Крајина, 6. Е. 38. књ. ХХШ, Београд 1922 стр. 156.) Ријеч«а Нихија, брп. Етн. 36., књ. ХМ, Београд, 1911., стр. 734 НЕ

7) Тако се у Прној Гори и околини приморској, а иу Лици назива вино, "што се о крсном имену даје у цркву и с којим се диже у славу:

5) др. Јован Ердељановић, Сшара Шрна Гора, првидео, 6. Е. 3. књ. ХХХ1Х, Београд 1626. г., стр. 425. и 511.

5) Сава Мил. Милосављевић, Обичаји сриског народа из Среза Хо-= мољског, 6. Е. 3. књ. Х/Х, Београд 1914. г, стр. 24.

5, М. Ђ. Милићевић, Гласник Српског Уч. Друштва, књ. 22,. Београд, 1867. г., стр. 29. Жовош Срба Сељака, 6. Е. 3., књ. 1, Београд 1894. стр. 180., | 6) Саватије М. Грбић, Српски народни обичаји из Среза Бољевачког,

6. Е. 3, књ. ХЈУ, стр. 24. = :