Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

85

шњи свештеник Јован М. Поповић, и најсиромашнија кућа мора у очи Св. Мрате да закоље стару кокош, ако је икако могуће црну. Главу обесе о вериге у огњишту и ту стоји док сама не падне на ватру и сагори. Ово се чини, да вуци не даве стоку, а и зато, да се нечисти духови,;) који траже жртву у дотичној кући, зауставе на овој глави и њоме задовоље. У лесковачком крају држе Мратинце 9 дана, почев од Св. Мрате. Не шију и не крпе, па ни конопљу не пребијају, нити је у опште раде, опет због дивљачина.

Досељеници, из Трнског Округа и из наших планинских крајева око бугарске границе, у Јабланички Срез, још с пролећа гледају да сачувају какво црно пиле, које кољу у очи Св. Мрате и вешају главу о вериге.

У врањским селима, пчињским, масуричким и пољаничким, нико не ради првог дана Мратинаца и на распуст. И жене та два дана не раде конопљу, а вуну не раде преко целе недеље. Гребене склапају, везују вериге у оџаку, да би се вуковима уста завезала. Ако је ко морао преко Мратине недеље опутити опанке, на распуст их распути и опуту, односно врвцу, баци, да га не би вуци због ње удавили. Кољу у очи Св. Мрате на кућњем прагу црног петла, или каквог имају. Ко закоље „мрату“ има право да коље и у току мратинске недеље, иначе не. Коље домаћин куће и стеже кљун, да жртва не зева. После метну у кљун по коју длаку од сваке врсте домаће стоке, завежу га црвеним концем, па неки ставе у ракљасто дрво и забоду под стреху, а неки окаче о вериге, како је коме од старине обичај остао. Перушину закопају у земљу. Домаћа стока све до распуста остаје код онога, код кога се затекла у почетку Мратинаца, па и онда, ако се случајно замешала с туђом. У таквом се случају само извести сопственик, а он обично одговори: „чувај, па, кад „„пусне распуст““, узећу“. Мушкоме не ће тих дана ни дугме или копчу пришити; све због вукова. Стојилко Поповић, бив. парох ружићски, који је променио више парохија у овом крају и ово ми казивао, рече и то, како је и тамо неки свештеник говорио парохијанима својим, да је празновање Мратинаца због вукова лаж и како ће он „на сами дан Мратињак“ (тако тамо зову први дан Мратинаца) усукати уже и њиме сапети коња у кошари, па нека дође вук, да га удави. Урадио је тако, али му вук коња преконоћ закоље. После овога свештеник није проповедао против држања Мратинаца, него

ђ) Да би се пресекао улазак нечистим духовима у кућу коље се на кућњем прагу, забада перје од мратинчета над или иза улазних врата. А у Горњој Крајини се верује, да је у опште „добро имати црног ороза без белега код куће, па не ће долазити нечастиви.“ (Н. Беговић, Живош и обичајш Срба Граничара, стр. 282.)