Timočka buna 1883. godine

256

обичан кривац са образованим, онда ће-моћ мерења, расуђивања бити већа код интелигентног човека. Према овоме, више би било разлога да се смртна казна укине за умне слепце, него ли за политичке кривце, који се свесно реше на злочино дело. Разлози за то двојење само су привидно јаки, и зато не могу да издрже оштру критику. |

Пре него што пређем на оцењивање овога питања са чисто српског гледишта, нека ми се допусти да кажем нешто, што ће ми требати ради очигледнијег излагања мојих мисли, да на-

поменем каква су начела која гаје револуционари, нихилисте и

социјалисте, Њихова начела добро познајем. По њима циљ оправдава средство. За једну велику идеју, која је истављена да усрећи народ, све су жртве ништавне: ради њеног остварења сва су средства дозвољена, за њих су ситне ствари, колико ће бити порушених вароши, све је то ништа према великој идеји, које су они носиоци. Узмимо за пример руске нихилисте, Они, господо, стварају завере против живота царевог, они су при гом свесни свију несрећа што их за собом повлачи такав један корак; они знају да ће поред цара погинути 50—60 војника из цареве пратње; знају врло добро да ти људи имају породице, имају оно што је свакоме драго — али при свем том, они се не заустављају ни пред том мишљу, они пуцају на цара па макар с њиме и цео свет пропао. То је, господо, идеја која их покреће на овај опасан корак; пред великим циљевима који имају да се постигну, падају сви остали разлози. У част руских револуционара могу рећи ово: Они кад убијају друге, јунаци су да и сами погину, и они би били галови, подлаци, кад не би погинули за своју идеју; тако високо они цене своје идеале. О тим људима може се казати да су људи, болесни, али се никад не може казати да су непоштени, да су кукавице, да нису кадри у случају потребе сјурити себи куршум у чело, само ако то иде у корист њиховој идеји. Као прави револуционари, они се крепе мишљу, да раде за друштво, и кад полазе са тога гледишта, они, ама ич не жале никог, па ни седе. Све што им се противи, било живо или мртво, они руше, ништа не штеде! Иде, смело иде на посао, сматра да је његоза дужност да гине, — и само то гињење за поштовање је, он главом својом плаћа убеђења своја. Кад са таквом чврстином и прегоревањем самога себе иде на посао, онда се и може десити да најумнији монарх најмоћније државе стрепи, дрхти од једне шаке људи, од двадесет одсудних револуционара, решених да своја начела својом крвљу запечате; гину, али показују и томе моћноме цару да има људи. који могу и њега убити. И таквих револуционара, који гину за своја начела има пуно. Они имају и своје календаре у којима своје другове, погинуле за илеју, светкују као мученике. Стога сам ја, господо, мишљења, да за такве људе није потребно укидање смртне казне, такви људи сами себе казне, они су помирени са мишљу да им ваља гинути, Смешно би било, господо, да друштво жали такве људе, кад