Timočka divizija : II. poz. nar. vojske u I. i II. balkanskom ratu 1912-1913 godine

72

на десној обали реке Вардара од Неготина до села Марено и принудили би ме на раније повлачење ка реци Брегалници, а евентуално и преко реке Брегалнице (на њезину десну обалу). Интересантно је, да на овако развученом положају одмах у почетку морао сам и дивизиску резерву од једног је диног батаљона упутити на десно крило положаја, југо-источно од карауле Шобе (вис северо од с. Пепелишта). Па другојачије није ни могло бити код овакве ситуације, и код овакве несразмереуснази према дужини дивиз. положаја. Дакле остао сам без игдеикогау резерви још првога дана боја. У осталом ја сам сејош надао, да he ми Командант 111 Армије пратити тражени пук као појачање, што сам тражио и раније па и 17. јуна у 4 ,3 ° часова по подне с обзиром на ову нову ситуацију, и ако ми је Врховна Команда била раније саопштила да осем своја три батаљона XIV. пука код железничке станице Струмице, друге трупе не могу добити у помоћ. Други дан боја 18. јуна 1913. год. на иоложају: Криволак караула Шоба, села Драгојево. Преко ноћи 17 /is. јуна заноћио сам у оваквоме распореду: један батаљон XIII. пука са двема тимочким пољским батеријама на положају југо-западно од Драгојева фронтом ка Штипу; XV пук са три батаљона на коти 750, источно од пута ШтипКриволак фронтом ка Селцу и' Пухче. Код карауле Шобе два батаљона XIII. пука и један батаљон XV пука са двема батеријама (једна тимочког дивизиона и једна дринског артилериског дивизиона) где и дивизиски штаб на самоме положају. Један батаљон XIII. пука, једна батерија дринског арт. дивизиона, пионирски полубатаљон. два ескадропа дивизиске ко■њице (командант дивизиона коњички мајор Св. Марковић рањен на положају код Гарвана као командант Гарванског одреда 17. јуна изјутра приликом бугарског изненадног напада) и коњичко митраљеско оделење, 7. брдска батерија на десном крилу (коса између села Шобе и Карз-Хоџтли) са наслоном на Вардар. XIV пук, са три батаљонз, источно од Криволока око села Пепелишта. Батаљон XIV. пука, који је био код железничке станице Струмице (Худова) јавио је још у 7. 15 часова изјутра 17. јуна да су га Бугари напали са једним пуком пешадије, нешто артилерије и митраљезима и трзжи помоћ. Одмах му је наређено