Topola

72

ВЕЗДУШНИЦИ

Бр. . Ја богме не могу. Није ме ни звао. Толика наша љубав — па баш ни да се нашалн. Ето какав је данашњи свет ! Учпни му бог зна шта он ти не признаје. Зар ти чекаш да се зовеш у Пурину кућу ? Тамо су ти врата отворена у подне и у поноћи. Али кад већ хоћеш и да си зват ја ћу а наредити п нек’ те зовне. Вечера ће бити. Чуо сам да је добпо п к тазе и рибе. То је добро. Казаше ми да поп неће бити. Ако! И није за њега ; ко не ће с народом неће ни народ с њим. И тако се газда Симо Ћата и газда Вуле Брбо растадоше. Ћата оде механи, где га је чекао чнча Ранко бпров да с њим, кад буде време, оде Пуриној кући ко зна , може му што п потребоватп кмет није на миру ни дању ни ноћу, нп боговетником нп свечаником. Газда Вуле опет оде у дућан да нешто момку каже, да урадп што је требало извршити још пре : подне, ал’ се није могао оставпти сам дућан. * Одавно у Црној Бари није било онаке части н пијанке, к’о што беше у Пурпној кући у очи Младенапа. У великој соби домаћпновој совра је с краја у крај била ностављена. Кум, што је крстио Пурино дете , беше некакво момче из Бановог Поља. Он беше , како је већ ред, сео у горње чело. Њему о десна газда Симо Ћата, а с лева газда Вуле Брба. Остали беху поседали редом где је коме место по годинама и по виђености. На дну совре беше сео Машан спн старог чича Обре Миражџпћа, а побратим Пуре Гаушића. Домаћпн је служио око совре, и жене су приноспле кад је чему ред био. До прве здравице све је ћутало. Сваки је чуо за несрећу, која се данас деспла пред кућом домаћиновом. Није шала дете је погинуло ! а оиет нико није знао