Topola

338

ђи теже кутије но звона, стане да плаче и да се иоли прнарпма да боље завезу, док барем умпну Вериге п затворе Лппетане, а у томе се проспе у лађу један вал, као нпз жлојеб кад млпнар нустп с јаже скупљену воду. Стане Друшко да се каје н завјете дава: светоме Николп путнпку, громовноме Плпјп п огњеној Марији, које светптеље топцп у невољп прпзпвају п завјетпма мпте, а кад ставе ногу на сухо забораве, акојош п не похуле. Пружп Друшко руку пут поднпце да пз ње пзвадп кутнје п да пх утопн у морску пучпну, но се препаде да ће то восцч впдјетп, носумњатп п прпчатп, пак сукрахп руку. Све од једном, као по чуду, запљушти кпша као пз мјехова, море пане а вјетар удухне, по свој прплпцп с жпрега жапља, што се раствара с ону страпу Верига. Око подна прпсппју под Превлаку. Скочи, пук пренесе п успне звона на звоппк, која својпјем громовптпјем звуком навјесте Поцп првом п посљедном свјетковпну осмог новембра на Превлацп! Пгуман каже Друшку да му је дошло ппсмо из Котора од новог Провпднпка, гдје га свјетује да преглавп свјетковпну Арханђелову а пук да распустп, да се не бп у толпко мпоштво просула болпјест, која се п онако гјегдје повукује. Друшко се на то насмпје п рече Игумну: «Ннко севпшеодсмртп пе бојп што господа которска, учпа