Topola

42

дију и остале мајсторе: хоћете ли чекати, да скрштених руку остаре те им зар нећете дати прилике, да изведу мисли своје? Лако ћете ваћи злата да плаћате лепо, али нећете свагда наћи људи, да изведу лепо!“ На те се речи у свом колу зачу јасно и опште одобравање. Има логледа, има речи, које падну на душу човечију као муња, што сажиже. Периклову је душу у исти мах згодио такав поглед и тавва реч. Пали-поглед тај севнуо је из најчаровнијег ока, пали-речца та сашла је са најчароввшјих усана. Перпкле је знао, да је снаге у речи; али га је сила шзгдеда прострујила слатким жаром. Из тога је жара више, но што је зеао и саи, изашао преображен. Око му стаде јасније севати, те Перзкле пред-а-се понови речи туђиечвне: „Време, да се ствара велико и лепо, дошло је онда, кад се нађе, који су кадрн, да га створе!" „Морам признатн*, настави, „реч је та белодана и уверљива. Бољег заступннка није могло наћи оно, што нам је свима на срцу. Ја мпсдим, уверила си и мене и све, који су овде. Међутим, не би ти то баш од по муке било, лепа туђинко, да нпје то, што си рехла, већ дремало на дну срдаца нашпх. Али хоћеш ли ии дозволити, да не признам, е сам баш сасвнм до ноге потучен? Хоћеш ли, да се изравнаш