Topola

Иек питање сабља решп, Нек буде што мора битн! Нека песпик слободноме I’оду може песме впти!

Вило моја . . .

Рјпло моја, впло лила, Вашто сп ме оставила ? Та ја сам ти веран био ■ Дању ноћу с тобои бдпо, С’ тобом сам се разговарЧ) Кад сам своје песме стваро 0 љубавп пламенитој П девојцп, ружп витој, 0 делима наших стари 0 бојеви и ханџарн. Ма сети се. сети само, Од када се веће знамо! Још од оног старог доба. Кад јо моја соба У шприни пола хвата Расклиманпх старих врата Без украса и ћилима Пуна била густа дпма,

230

ГГЕСМЕ МИТЕ ПО! 10ВИЋ.А