Topola

А да крпвцп смело могј Подсмеват’ се правде богу? С' покора п грдних зала. Правда бн се заплакала, Пл ваљда бп очи своје Сама себи ископала, Да не гледи те грозоте Са којих се срце цепа. Па би била и опета Као што и беше слепа! Више аута . . . Впше пута, кад све Сути И настане глуво доба, П ја Су се да запитам: Има л’ жшћа и ван гроба? Ако има, као што сам У светоме писму штио Тешко мени! И један је Живот врло. доста био! Шта је пада ? Шта је нада? Просијак је Увек иште, проси, Непрестано носи,

243

ЦЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА