Topola

На крплп ме љуљушкајте, Дубоко ме успавајте, Да се више не пробудим: Ја елободе само жудим! Туга мојп . . . Туга моја неизмерна У облак ее претворила Пз њег дажда ударила Свет срца ми поплавила. Из тог мора големога Што све кида, руши, дере Тек једна се стена види, Тврда стена моје вере. Докле Иу вуИи . . . Докле I>у вући то жиТе јадно? Кад Те то воКе да буде зрело? Или на свету зашт’ је све хладно? А срце моје зашт’ тако врело 9 Тудан живот . . . Чудан живот, чудновати људи! . Један славе, други блага жуди.

253

ПВСМЕ МИТЕ ПОПОВПЋ.А