Topola

Вукаишн је имао прилику да се основно темељито упозна с византпјскпм одношајима, и да се извецба у вештини н преиредености државничкој, на што он већ пмађаше склоности. За тин још поставлен за „наветника" и, управо сувладаоца, младоме Урошу, Вукашин, тај неуморни и властољубиви старац, искусна и вешти државник, не задовољи се толиким одликовањем; не могаше заситити своју паклену жуд за земалскпм благом, него почне радити на томе: да на своју главу метне царску круну. * Млади и миролюбивы Урош држао је да му је Вукашин ястинити пријател, па га је одликовао не само титулом деспота, него му је још поклонно и безгранично поверена, које је Вукашин на зло употребио. Он је гонио верно и поштене луде, а уздпзао себичааке, невернпке цару Урошу. Једном речи, Вукашин је чинио скоро што је хтео, а цару Урошу оставив је на слободну волу да подиже цркве, дарује баштине и т. д. Али му се и деспотство учини мало и незнатно, те се још за живота Урошева прогласи за сриског крала, а тим уједно да знак, да се има сматрати за наследника царске круне, будућп у Уроша не беше п рода. За тим својој браћи, Угљеши и Гојку да још више земле, и онда сва три брата отпочну владати у својим областима (државама) као правы, владари сриске државе. Ниједап од аих не слушаху и не сматраху Уроша као свога законитог дара, него су и сами носили црвену обућу, плашт и остале знаке царскога достојанства. 2 Незадовољство прошив Вукашина. Сабор. Вукашинов рад не буде по воли многим властелима, те с тога посаветују Урошу да казни непослушног Вукашина. Међу тим властелима најглавнији су били : кнез Аазар и кнез Вратко (Југ Богдан), који су тражили да Вукашин сиђе са свога места, као ~наветник.“ И Урош доиста стане на браник права својих. Он прво на леп начин позове Вукашина

1 Тало, стр. 154 u даље.

2 Г.заснвк XXVII. CpeiiKOßuli

160