Topola

261

Z slamicum kitu nosi povitu, A glavu s črnum pečum pokritu, Ter tak žalostna sim tam se trudi, Hoće da sinke svoje prebudi ; Ali kad vidi nje tvrdno spati I za zlo vreme ništa ne znati, Sebe pak samu v tulikoj tmici, Kad se premisli kakti v temnici, Kaj bu sad delat, v srcu se pita, Ter na kolena tužna se hita, Ar nit človeka kakvog znamenja, Nit je gde živog čuti stvorenja, Nit je gde spazit hutice moći, V kojoj bi ognjec žaril se v noći ; I kaj još bolje čudi se, v zraku Sove v tak crnom nigdi ni mraku. Vidi se onda kak da bi bila Zopet tak k sebi pregovorila : Kak mi se j’ anda morat predati I v domovini mrtvoj postati ! Idem još mrtve grobe odpreti, Kaj ak ne hasni, hoću vumreti. Ovak se plače i briše lice Ter poeme v goru iti z dolice, Tamo gde negda horvatski kralji Svoje palače jesu imali, Tamo gde z mehnom sada pećine Pokrite vidiš stare zidine, Tamo je pošla tužna bogica Horvatske zemlje stara kraljica. Ali kam ideš, predraga mati? Z nikem se ne ćeš tamo zestati. Puste zidine v strašnoj pećini Objimlje bršljan sam na visini. Kad pak vre dojde, počme javkati 1 takve reči od sebe dati : Domorodci, gde ste dragi sini, Koji ste negda v ovoj zidini