Topola

289

Uz tu buku prodje odpodne i veče, I tek pod noć «prežeš» odluku izreče; Sad tek na vrat na nos slaže prošnju pisar, Te se s njom pred nebo odpremi poklisar, Ali već u zao čas po sreću Hrvata, Jer poklisar nadje zatvorena vrata. I od to doba njemu sve slabo uspieva: Zdravo sije žito, a radja mu pljeva ; On izvodi mačem djela vriedna slave, A1 drugi nje viencem vjenčaju si glave ; On i brižno radi u poslu trgova, Nu i taj mu pada trud bez blagoslova; Ni na polju znanja nije bio baš ćorav, A1 i te mu trude meću u zaborav. Tako on zaosta do danas bez sreće, Sto onda predugo viećalo mu vieće. Oj braćo Hrvati ! ustan’te iz groba ! Protarite oči! Evo ti opet doba! Pogledajte, nebo opet se otvori, Bog na vratili stoji u sunčanoj odori : S prošnjam nahrupiše poslovi naroda Od svih svieta polja i gora i voda. Svi nose od njega već po krasne dare, A vaš domà driemljuć tek si oči tare. Dočim još ne znate, što vam uprav treba, Drugim već na polju cvatu vlati hljeba; A pravdanjem pustiem dok tratite vrieme, Žitnice si puni svako ino pleme. Za vrat s mudrovanjem, pa na posao ajte, Koj’ vas davno čeka; jerbo, braćo, znajte, Što bi kazivali djedi i babe naše : «Tko godj dugo sedla, bogme kasno jaše, A tko: . ««Bi li sedlao?»» pitajuć oklieva, Taj ni do pol puta doći ne dospieva.» Stanko Vraz.

Hrvatska Antologija.