Topola

165

То јејош најмањс од свију великих зала живота, п треба да је међу најсноснијпмаТ „Зовете лп вп малом несрећом новчано банкротсво"? рећп he на то Скат. „Свакако, оно ни]е тако болно као на пример губитак иријатеља" . „То је истина.“ „А губптак здравља“? „Е ту ме погађате“ изрече Скат тако тужним тоном да жалим што сам то и поменуо. „И шта је губитак имања према губитку душевнога мира“ „Једном речју“ рече он шаљнво „вп хоћете да ме уверпте, да није то ништа бпти заглибљен до ушију у дугсве, и не моћи никада их се отрести". „Много завпси —■ одговорих • —■ „од тога како су ти дуговн направљснп, и какви се напори чине да се плате. За мене је главно да дужник поштено мислп“... И доиста, Валтер Скат био је такав један дужник. Све докле га је здравље служило он је радио, а радио је и после по што га је издало. До последњег часа перо његово плаћало је дугове, и сломнло се, као и он, пре времена под тешким теретом. Валтер Скат однео ]е у гроб ]ош по неки дуг, али је оставио за собом светло име поштена човека. Доиста, са пуним правом могао је он сам о себп на самртној постељи рећи: „можда сам ја био и најопширнији писац свога доба, али сам задовољан што знам да нисам ннкада покушао да ма чију веру поколебам, да ма чија начела подкопам задовољан сам јер нисам нпшта написао за шта би се у овоме часу кајати имао“. За тим, окренув се своме