Topola

195

је седамдесет годпна кад је револуцпја букнула, п када он изгубп све п пмање и положај п ботанпчке му баште. Али ои пмађаше стрпљења, куражи и фплософске преданостп; п. ма да је дочзкао бпо такву сиротпњу да је п глад и голотпњу трпео, ои је ипак наставпо студпје своје. Једнога дана кад га је „Инстптут" позвао бпо, да, као један од најстаријих чланова његовпх, дође у седницу, он је одговорио: да „сажал.ева што нема обуће, те да може доћи.“ „То је био дирљпв призор“ велн Кивије „впдетп бедна старца, савијена око жеравпце једне пздпшуће ватре, где слабачком руком покушава да на једном парчету хартије нзведе неке белешке, и где заборавља све болове живота пред пеком новом пдејом пз прпродне науке, која му (на памет) долази, да га, баш као каква племенита вила, у самоћи његовој обрадуј .“ Дирекшорат, му је одредио био неку пенспју, коју је Наполеон после удвојио, а лака смрт потражи га и мука опрости тек у седамдесеш девешој години живота. Једна тачка у његовом тестамеиту, односи се на карактер погреба, и добро карактерише њега самог. Он је имено ту наредио: да се саставп једна кпта цвећа подареног од педесет и осам фамилија, које је он у свом животу подигао, и да се она једина положи на његов сандук. Скромна али дпрљива слика, достојна споменика који је он самом себи делима својим подигао.